Strah saveznika SAD od kineske baze u Kambodži

Nakon one u Džibutiju, iz koje nadzire ulaz u Crveno more, pa time i prolaz ka Sueckom kanalu, Kina planira da izgradi i drugu vojnu bazu u inostranstvu, i to u Kambodži, odakle može da pojača kontrolu nad delom Južnog kineskog mora, takođe globalno važnog trgovinskog koridora, oko čijih se delova spori sa svojim susedima i SAD.

Ta saznanja „Volstrit džornala” nisu zvanično potvrđena, kambodžanska vlada ih je, štaviše, i demantovala. Ali, blisko je pameti da bi se ti navodi na kraju mogli pokazati istinitima. Kambodža je saveznik Kine, za nju vezana ogromnim kreditima, investicijama i novčanom pomoći, koji se mere milijardama dolara. Sličan model – uvlačenje u svoju orbitu novcem, zatim i podizanje vojne baze – Kina je primenila i u Džibutiju.

O predusretljivosti kambodžanskih vlasti govori i to što su podržavale Peking u svađama koje on vodi s ostalim državama iz tog regiona oko teritorijalno upitnih delova Južnog kineskog mora. Postoji i još jedna indicija da kineski planovi za Kambodžu nisu isključivo komercijalne prirode. Na mestu gde će se navodno naći vojna baza, blizu Dara Sakora, kineska kompanija „Junion divelopment grup” odranije radi na projektu koji uključuje i aerodrom s pistom za koju se u stranim medijima ocenjivalo da je takvih karakteristika da bi mogla poslužiti i za vojne letelice.

Konačno, poslednjih meseci američki izvori, u rasponu od Pentagona do medija poput „Vašington posta” nagađaju da će Peking graditi vojne baze na još nekoliko tačaka u inostranstvu, među njima i na onim koje bi bile dragocene za obezbeđivanje velikog kineskog projekta „Pojas i put”. Može se to otpisati i kao američka paranoja glede kineskog privrednog i vojnog ekspanzionizma, ali ne bi bilo nelogično da i veliki takmac Vašingtona razmišlja na sličan način.

U tom slučaju, stvari postaju nezgodne za Vijetnam, Filipine, Maleziju i Bruneje, države koje polažu pravo na delove Južnog kineskog mora, naročito ako prate razvoj situacije u Persijskom zalivu. Bela kuća je umela da bude jaka na rečima, pa je u dva navrata, manje ili više uvijeno, čak zapretila Kini i vojnom akcijom ukoliko ne bude omogućila slobodnu plovidbu spornim oblastima Južnog kineskog mora, kojim se godišnje preveze roba vredna pet biliona dolara. Ipak, Kinezi su ti koji šire svoje vojne instalacije na ostrvima u ovim vodama. Uz bazu i u Kambodži, Amerikanci bi malo šta mogli da učine kako bi pomogli teritorijalne zahteve svojih saveznika sem da se zaista upuste u vojnu intervenciju.

Koliko se malo to od njih može očekivati, svedoče i trenutne muke Britanaca kod Persijskog zaliva, kuda se godišnje preveze trećina svetske nafte. Navodno na nagovor SAD, britanska mornarica je zaplenila iranski tanker s naftom, da bi zatim Iran zaplenio jedan njihov brod s istim tovarom. Vašington je, uz veoma agresivnu retoriku prema teheranskim vlastima, nekoliko dana ranije poručivao kako će formirati međunarodne patrole da bi se međunarodna plovidba zaštitila od Irana. Nakon što je britanski brod pao u iranske ruke, prva reakcija Amerike, kroz usta državnog sekretara Majka Pompea, bila je da London mora sam da se brine o svojim plovilima. Zatim je Pompeo ponovio da će i SAD preuzeti svoj deo odgovornosti, ali i da ostale države moraju da se uključe, što je sve krajnje maglovito i bez konkretnog odgovora na iranski potez i britansku nevolju.

To je opomena za američke saveznike u regionu Južnog kineskog mora, ali i ostale koji bi pokušali da ometu širenje globalne mreže instalacija američkih rivala, uzdajući se u pomoć Vašingtona. Samo za Kinu se, prema proletošnjem izveštaju Pentagona, pretpostavlja da ima planova za vojne baze i na zapadnom Pacifiku i Arktiku, uz postaje i u Avganistanu i Tadžikistanu, kao i na neimenovanoj lokaciji na Bliskom istoku. U američkoj i izraelskoj javnosti se već neko vreme diže halabuka oko kineskog preuzimanja civilne luke u Haifi, blizu vojne luke u kojoj Izraelci navodno drže deo svog nuklearnog arsenala, kao i mesta koje Šestoj floti SAD služi kao pristan.

Za Rusiju se, pak, veruje da njena najavljena logistička baza u Eritreji, još jednoj zemlji koja, kao i Džibuti, izbija na Crveno more, neće ostati bez vojnih postrojenja. Uz dve svoje vojne baze u Siriji, od kojih je jedna na Mediteranu, Rusija se s Egiptom dogovarala da koristi vojne baze u toj državi za svoju ratnu avijaciju. Spekulisalo se da u Kremlju žele i bazu u Libiji, gde je u vrlo dobrima odnosima sa tamošnjom vojno najjačom grupom, kojom komanduje Halifa Haftar.

Teorijski bi za Ameriku moglo biti nezgodno i to što Turska, s kojom nikako da sredi odnose, naročito nakon što su vlasti u Ankari počele da primaju delove ruskog PVO sistema S-400, takođe izvodi svoje trupe na obalu Crvenog mora, u Somaliju. Turska je prethodno demantovala da planira postavljanje svoje vojne baze i u Sudanu, još jednoj državi na tom primorskom potezu.

I tvrdi saveznici SAD, poput Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, imaju svoje pozicije duž Crvenog mora. Uz sve ostale države na koje se mogu osloniti i sopstvene baze u inostranstvu, širom sveta, primat Amerike još nije ugrožen. Ali, njeni protivnici su počeli da se pružaju ka mestima s kojih se mogu uplesti u borbu za kontrolu nad najvažnijim svetskim izvorištima resursa i njihovim protokom ka kupcima.