Како Запад види Балкан

Недавно је красни млади човек Новак Ђоковић, у великом стилу, након дивовске борбе која је трајала пуна четири сата и 57 минута, пред очима целе светске јавности победио љубимца целе западне хемисфере Роџера Федерера.

Енглеска публика је из свег грла и листом навијала за изабраника њиховог срца Федерера. Кад Ђоковићев сервис не би успео, кад би му се лоптица измакла прешавши линију терена, енглеска публика је то пропратила с нескривеним олакшањем, одушевљењем.

Зашто Новака Ђоковића не воле у земљама западне Европе и у Америци ? Да ли се он нешто замерио суровом капитализму зато што поштено да поштеније не може бити на крају турнира узима новац који му као победнику тениског турнира припада? А ствар се с протоком времена нимало не поправља за Новака, премда на крају меча не престаје да несебично шаље публици своје срце и то на све четири стране терена. Дошло је дотле да је париски спортски дневник „Екип” након Вимблдона објавио текст само у штампаном издању или за онлајн претплатнике под одличним насловом: „Le mal-aimé vous salue bien” (Мало вољен (Ђоковић) вас поздравља радо).

Немојте ни случајно да помислите, а камоли још и да кажете, да, ето, нисте никад осетили једну баш специјалну врсту презира, циничног подсмеха и ироније тако уочљивих на њиховим уснама, кад бисте рекли да на запад стижете из неке земље – источне Европе. Па и Данилу Кишу, том великом нашем књижевнику, догодило се да су га париски интелектуалци у почетку с понижавањем дочекали, мада је он, испоставиће се касније, био далеко већи интелектуални калибар од те сурове гомиле умишљених и препотентних интелектуалаца са париског Сен-Жермена. Кад су га провокативним тоном питали одакле долази (а знали су јако добро одакле) Киш би им одговорио – „из Африке”.

Можеш се у западној Европи и на главу поставити, те причати, рецимо, да би они још по гранама и у мраку ходали да не беше човека са наших простора Николе Тесле који је својим генијем измислио струју – мало ће ти то бити од помоћи. Наставиће да те гледају бело као онај таксиста из приче којем не остане ништа у резервоару, па непрестанце мотри бројку на бензинометру док грозничаво сипа бензин у свој празни резервоар.

Да ли ми који долазимо из „источне Европе” Западу нисмо по укусу само зарад чињенице да долазимо са за њих још примитивног Балкана? Хтели ми то признати или не, у западној Европи доживљавају Балкан као систем бескрајних и подлих смицалица међу тамошњим људима. А кад се на то додају погубна рак-рана звана национализам, уцене међу балканским „банана државицама” (доћи ће ред на тебе да уђеш у ЕУ, е тад се чувај моје освете), подметања, онога „нека комшији цркне крава”, опаке љубоморе, зависти, ината и инаћења – стижемо до рама слике Балканца. Слике која се прелама у (под)свести једног грађанина са европског запада.

Географско подручје Балкана је баш душу дало за социологе да истражују разноразне девијације људске природе и нарави балканских племена, новокомпоноване балканске феуде и њихове феудалце, махинације и махере, корупцију и лопове на свим друштвеним етапама. Исто тако, Балкан је богомдан и за истраживање психолога, а посебно у оном шкакљивом делу психопатије.

И, сасвим на крају, наградно питање: Кад Србија најзад дође на ред да и званично уђе у ЕУ положивши пре тога с успехом сва потребна поглавља, шта мислите која ће јој од земаља чланица ЕУ поставити рампу?

Дипломирани журналиста и професор социологије, живи у Паризу