Варљиви јул

Јул је показао да се све мења, а нарочито клима. Постали смо суптропска област, па све више нагињемо банана-држави. Сви се буне, не само опозиција него и власт, која се свађа са грађанима уз подршку народа. Сви траже правду, а она се сакрила у хрпи папира по канцеларијама институција. У дебелој хладовини.

Само се не мења шири центар Београда. Нападнут као Палмира од Исиса. Рушевине прескачу туристи и ретки Београђани, заостали од велике летње сеобе. Нема више ни страних плаћеника, мора да су на колективном одмору, а оставили само неколико чувара ватре, који се боре с ватрогасцима свих врста. И државних и парадржавних. Нападнут је и Шабац, последње упориште грађанске свести, као оно јеврејска тврђава Масада, која је, по наређењу императора, ипак освојена. Додуше, уз колективно самоубиство бранилаца и поруку: „Наша тела можете имати, али душу (у овом случају гласове) не.”

Грађани су наоружани до зуба. Стрпљењем. А држава се наоружава и с истока и са запада. С тим што западно оружје плаћа. Злу не требало. Режимски таблоиди не пропусте да свако руско оружје прогласе свемирским и крсте га као „убица тенкова, убица хеликоптера, убица бродова”…

Србија ипак има најубојитије оружје звано – Новак Ђоковић, којим наноси угланцаном Западу пораз за поразом, што за њих већ постаје фрустрирајуће, јер наноси велику штету имиџу изузетности. Томе је допринела и Румунка Симона Халеп, па се сви чуде из којих то балканских гудура излазе ови асови.

Иде август и оне силне прославе „Олује”, па ће можда мелем на нашу рану бити осуда злочина косовских Албанаца, која би показала да неке правде ипак има. Макар неке.

Што се Косова тиче, нисам надлежан. Има ко је изабран и ко може, а можда и мора да реши тај проблем.