Ник Кириос – крик немоћи целе генерације

Ако имате дилему чији су потези у тенису и коментари ван терена најгледанији на друштвеним мрежама, заборавите на Ђоковића, Федерера и Надала. У питању је Ник Кириос, са 24 године 52. на светској листи, далеко од онога што је обећавао када је као тинејџер стигао до четвртфинала Вимблдона и Мелбурна.

На терену, гледаоци нетремице ишчекују његов следећи потез: да ли ће то бити сервис испод руке, враћање лоптице кроз ноге, или волеј наслепо. Ако му не иде, онда следи питање када ће противнику поклонити поен, шта ће сломити и с ким ће се закачити, од гледалаца до противника и главног судије. Уз све то, зна и да изненади гестовима дивљења према потезу ривала или саосећањем са проблемима неког од колега.

Једном речју, Кириос је врхунска забава за публику, по сваку цену. А цена за њега је висока, од рекордног броја новчаних казни до све ниже позиције у врху.

Аустралијски тенисер грчко-малезијског порекла једини је из генерације деведесетих савладао Надала, Федерера и Ђоковића у првим сусретима са њима. Колико раскошним толико и необузданим талентом, давао је све од себе против најбољих тенисера професионалне ере, а одмах затим губио од слабијих. И све више тонуо у бес, у расцепу између огромног потенцијала и његове безначајне реализације. Поменута два четвртфинала 2014/15 и само једно финале мастерса (Синсинати, 2017), до данас су најбољи резултати тениског бунтовника без разлога, од којег се очекивало да наруши доминацију „величанствене тројице”.

Имао је Кириос за то врло битан адут: не само да се не плаши тројице најбољих, него га управо они мотивишу да покаже најбоље стране талента. Остале стране за сада су против њега: нема тренера нити трпи дисциплину, а немоћ коју претаче у увреде на рачун најбољих чини да све теже трпи притисак сопствених изјава.

У Риму је ове године дозволио да га таблоидни новинар „Њујорк Тајмса” испровоцира да саспе гомилу увреда на рачун понашања Рафаела Надала и Новака Ђоковића, а потом за Надаловог стрица Тонија каже да је идиот. Одмах потом, изгубио је меч од неупоредиво слабијег противника и заслужио нову казну неким из арсенала дивљања на терену.

Да не би био брзо заборављен, своје учешће на Ролан Гаросу је најавио оцењујући услове у Паризу као ужасне у односу на Вимблдон, а потом одустао од другог гренд слем турнира сезоне у последњи час. Казна за изјаве на рачун породице Надал стигла га је већ у другом колу Вимблдона. Његов сусрет са Шпанцем био је за публику дерби целе прве недеље, а за њега болна лекција о квалитетима нужним за победу у тенису.

После свих падова на највећој сцени, Кириос тренутно игра у Вашингтону, где је у истој четвртини са нашим Миомиром Кецмановићем, и поново се мучи са самим собом. На старту турнира је поновио оно што је најавио и пре годину дана, да је проредио календар због „менталних проблема”, а победу у другом колу прославио је одбијајући да се рукује са главним судијом.

Тенису је, за присуство у медијима, Кириос више него добродошао. Проблем је у томе што Аустралијанац није Мекинро, чија је пргавост била у складу са резултатима.

Ник Кириос је тренутно крик немоћи целе генерације деведесетих, којој су „величанствена тројица” ускратила право на један једни гренд слем. Они од којих се пробој највише очекивао, сада највише и трпе, свако на свој начин. После зајендичког генерацијског дебакла на Вимблдону, Александар Зверев је рекао да му је самопоуздање на нули, а Стефанос Циципас – да се три дана закључао у собу и читао књиге. Кириосу немоћ најтеже пада, а одговори на њу које даје ван терена још више га удаљавају од спортских циљева.

ПОТПИС