Земља у којој је почело Арапско пролеће

Jедна од најлепших разгледница лета могла би бити слика Туниса, најсеверније афричке земље, смештене у само средиште Медитерана, у којој мирис јасмина заиста испуњава летње вечери. Но, из земље у којој је, Јасмин револуцијом, почело Арапско пролеће стигла је вест да је пре неколико дана умро први постреволуционарни демократски изабран председник Бенџи Каид Есебси. Та вест наводи на размишљање о томе да ли се опет могу очекивати промене у Тунису, и у којем би се правцу промене могле одвијати. Ако оставимо по страни естетику и чулне доживљаје, Тунис је занимљив и као појединачна земља и као парадигма за промене које су захватиле Блиски исток и северну Африку у протеклој деценији. Видећемо у којем ће се правцу друштвена динамика даље развијати, али да бисмо објаснили зашто је Тунис заиста интересантна земља, морамо се вратити у мало даљу прошлост.

У централном делу главног града Туниса налази се споменик Ибн Халдунy, средњовековном филозофy, економисти и историчарy, који је вишеструко задужио друштвене науке. Неки га чак називају и првим правим социологом. Ибн Халдун није само симбол значајног филозофског наслеђа, већ и толерантне (плуралистичке) верске, културне и политичке климе коју баштини историја ове земље много пре периода колонизације. Од свих арапских држава, Тунис је први, још 1861. године, добио писани устав. У многим областима ова земља је била прогресивна и испред свог времена, и то показује низ примера из историје.

Након ослобађања од колонијалне власти, на снази је био секуларни режим Хабиба Бургибе који је ислам изгурао на маргине јавног простора и допринео равноправности жена (Тунис је прва арапска земља која је 1956. забранила полигамију). У то време отварани су вртићи, побољшан је пензиони систем... Бен Али, следећи председник републике, окренуо је кормило државе у правцу афирмације исламске традиције. Међутим, секуларне тековине остале су на снази. Ерупција незадовољства због ауторитарне власти, корупције, непотизма и нарастајућих социјалних неједнакости у дрyштву кулминирала је у децембру 2010. године, када је, након самоспаљивања младића који је продавао воће и поврће, почела Јасмин револуција. Домино ефектом, Јасмин револуција претворила се у Арапско пролеће, које је захватило Египат, Либију, Сирију... Тунис је прва земља која је изашла из политичких немира. На првим постреволуционарним изборима победу је однела Енахда, партија коју су у јавности класификовали као происламску. Већ на наредним изборима (2014. године) на чело државе вратили су се секуларисти, донесен је устав, а Есебси је постао први председник Туниса након преврата. Од нових власти много се очекивало: да се испуне захтеви изнесени током револуције, између осталог и да се реше нагомилани социоекономски проблеми.

Током Јасмин револуције и непосредно после ње, рађена су различита истраживања о томе за какву су се слику Туниса учесници протеста борили. Резултати су били опречни: једни су показивали да грађани Туниса желе реисламизацију, и да је зато Енахда победила на првим слободним и фер изборима, а други, напротив, да Тунишани желе повратак толерантној, либералној и демократској историји и култури и да су, у складу са тим, секуларисти на челу са Есебсијем и преузели власт. Не може се закључити која интерпретација више одговара реалности, али претпостављам да су заступљена и једна и друга уверења, јер се вредносни системи грађана јако разликују (уосталом као и у другим земљама).

Неколико година након револуције, Тунис је успео да консолидује демократију, одржани су парламентарни (2011. и 2014), председнички (2014) и локални (2018), слободни и поштени избори и нема већих политичких трзавица. С друге стране, Тунис се суочава с озбиљним економским проблемима, пре свега са незапосленошћу младих и великим регионалним неједнакостима. Безбедносни изазови такође су увек актуелни и све то заједно слику чини доста сложеном. Претпостављам да један део становништва заиста жели конзервативнију климу, а да други део жели опстанак чврстих секуларизацијских оквира. Верујем ипак да су и једни и други уједињени у жељи за бољим животом. Сада их очекују нови избори на којима ће се видети у којем ће правцу друштво даље да се развија.

Тунис је још једна у низу земаља са израженим економским проблемима који су резултат (полу)периферијског положаја у капиталистичком поретку и као таква дели судбину већине држава, како на афричком, тако и на свим другим континентима. Но, политичка стабилност једна је од најважнијих извојеваних битака након 2011, а културне и историјске специфичности најсеверније афричке земље остају веома важно наслеђе. Било би лепо када Тунис не би био синоним за Арапско пролеће и социјалне проблеме, већ и за интересантан континуитет динамичне и богате културе која свакако припада арапском контексту, али баштини и изузетно занимљиве историјске специфичности.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду