У хармонији са собом

Љубав, рад, истина, поштовање себе и других су базичне потребе свих људи. Када чинимо нешто што је у супротности с њима осећамо се лоше. Али како остварити те базичне потребе и бити у складу са собом у свету где се оне често не поштују?

У историји цивилизације настало је неколико великих заблуда које обележавају наше животе дубоким незадовољством, наводи Небојша Јовановић, психолог и психотерапеут, аутор књиге „Живети или животарити“. Једна од њих је да задовољство може да нам пружи нешто што није љубав, да је извор његовог остварења изван нас и да само треба наћи средства да се оно постигне. Ова заблуда настаје у породици васпитањем. Будући да задовољство није увек могуће остварити, дете се учи како да га одложи за тренутак када је то могуће. Ако се то чини неспретно и нервозно, ускраћивањем, или се дете прекорева да је неваљало зато што нешто жели, стећи ће лошу психолошку навику. Осећаће се непријатно или ће бити узнемирено када себи треба да омогући неко критиковано задовољство. Одрастањем овај механизам се не губи, већ остаје очуван у неким деловима наше свести. Под његовим утицајем жеља може да се доживљава као терет или да збуњује. Тај немир не потире жељу. Она остаје, али будући да је забрањена или омаловажена, тражи искривљене начине за своје остварење.

У адолесценцији, на пример, здраве сексуалне жеље које се не могу реализовати, јер су „прљаве“, „ружне“, „опасне“, „угрожавајуће“, могу прећи у перверзију, егзибиционизам, потребу за порнографијом или неким другим сурогатом задовољства.

Особе којима су у време одрастања уместо љубави давали добра која нису заслужена или која им не припадају, објашњава наш саговорник, могу да проживе читав живот замењујући љубав на различите начине међу којима могу да буду и велики професионални успеси и материјална богатства. Али, колико год постигли, никада нису задовољни. Овај начин остварења жеља ипак не доноси срећу и испуњење.

- Без задовољене потребе за блискошћу и припадањем у партнерским односима, љубав је само утешна награда, као када бисмо уместо кафе попили њену замену. Последице су вечито трагање за правом особом и вечито незадовољство које се ублажава свим могућим сурогатима. Задовољна особа пре свега воли себе, партнера, децу, живот, људе и природу. А из љубави нико не чини зло, јер оно што волимо то и чувамо и бринемо о њему.

Како препознати да је љубав права, а не само њен сурогат? Што смо отворенији сами према себи, мање ћемо бити подложни манипулацији. На манипуланта нас обично упозорава нешто што не умемо да објаснимо, или нас наше тело упозорава тако што нам се стегне стомак, а не знамо зашто. Нажалост, најмање себе познајемо. Често нисмо искрени према себи, зато што истина није увек пријатна. Боли нас када откријемо нешто што је непожељно у нама и бранимо се од истине тако што не желимо да је видимо. Ипак, довољан разлог да завиримо у себе јесте што се не осећамо добро у својој кожи и не функционишемо добро.

Шта се сматра љубављу? Пре свега, то је стање духа којим се подстиче сопствени развој и развој особе коју волимо. Све што излази из те дефиниције није љубав. Варају се они који сматрају да се љубав може добити манипулацијом и упорношћу. Жене које настоје на све могуће начине да приволе мушкарца на везу или брак могу то и да постигну, али не могу да добију љубав. Незадовољне, стално приговарају, јер нису добиле оно што су толико желеле, упозорава на важност истине у партнерским односима Небојша Јовановић.

По речима нашег саговорника, психотерапија је начин да се научи како да човек буде искрен према себи, будући да су психичке тешкоће последица самообмане. Једном се мора прихватити истина да смо такви какви смо. Наша вера у себе трајаће зависно од тога колико смо способни да поднесемо истину, а као таква, она је спасоносна. Ако не завиримо у сопствену душу, нећемо разумети ни друге и тиме ћемо омогућити да нама лакше манипулишу. Осим тога, особе које себе не познају често чине нешто што није у складу с њиховом личношћу и зато тешко могу да открију шта воле.