U harmoniji sa sobom

Ljubav, rad, istina, poštovanje sebe i drugih su bazične potrebe svih ljudi. Kada činimo nešto što je u suprotnosti s njima osećamo se loše. Ali kako ostvariti te bazične potrebe i biti u skladu sa sobom u svetu gde se one često ne poštuju?

U istoriji civilizacije nastalo je nekoliko velikih zabluda koje obeležavaju naše živote dubokim nezadovoljstvom, navodi Nebojša Jovanović, psiholog i psihoterapeut, autor knjige „Živeti ili životariti“. Jedna od njih je da zadovoljstvo može da nam pruži nešto što nije ljubav, da je izvor njegovog ostvarenja izvan nas i da samo treba naći sredstva da se ono postigne. Ova zabluda nastaje u porodici vaspitanjem. Budući da zadovoljstvo nije uvek moguće ostvariti, dete se uči kako da ga odloži za trenutak kada je to moguće. Ako se to čini nespretno i nervozno, uskraćivanjem, ili se dete prekoreva da je nevaljalo zato što nešto želi, steći će lošu psihološku naviku. Osećaće se neprijatno ili će biti uznemireno kada sebi treba da omogući neko kritikovano zadovoljstvo. Odrastanjem ovaj mehanizam se ne gubi, već ostaje očuvan u nekim delovima naše svesti. Pod njegovim uticajem želja može da se doživljava kao teret ili da zbunjuje. Taj nemir ne potire želju. Ona ostaje, ali budući da je zabranjena ili omalovažena, traži iskrivljene načine za svoje ostvarenje.

U adolescenciji, na primer, zdrave seksualne želje koje se ne mogu realizovati, jer su „prljave“, „ružne“, „opasne“, „ugrožavajuće“, mogu preći u perverziju, egzibicionizam, potrebu za pornografijom ili nekim drugim surogatom zadovoljstva.

Osobe kojima su u vreme odrastanja umesto ljubavi davali dobra koja nisu zaslužena ili koja im ne pripadaju, objašnjava naš sagovornik, mogu da prožive čitav život zamenjujući ljubav na različite načine među kojima mogu da budu i veliki profesionalni uspesi i materijalna bogatstva. Ali, koliko god postigli, nikada nisu zadovoljni. Ovaj način ostvarenja želja ipak ne donosi sreću i ispunjenje.

- Bez zadovoljene potrebe za bliskošću i pripadanjem u partnerskim odnosima, ljubav je samo utešna nagrada, kao kada bismo umesto kafe popili njenu zamenu. Posledice su večito traganje za pravom osobom i večito nezadovoljstvo koje se ublažava svim mogućim surogatima. Zadovoljna osoba pre svega voli sebe, partnera, decu, život, ljude i prirodu. A iz ljubavi niko ne čini zlo, jer ono što volimo to i čuvamo i brinemo o njemu.

Kako prepoznati da je ljubav prava, a ne samo njen surogat? Što smo otvoreniji sami prema sebi, manje ćemo biti podložni manipulaciji. Na manipulanta nas obično upozorava nešto što ne umemo da objasnimo, ili nas naše telo upozorava tako što nam se stegne stomak, a ne znamo zašto. Nažalost, najmanje sebe poznajemo. Često nismo iskreni prema sebi, zato što istina nije uvek prijatna. Boli nas kada otkrijemo nešto što je nepoželjno u nama i branimo se od istine tako što ne želimo da je vidimo. Ipak, dovoljan razlog da zavirimo u sebe jeste što se ne osećamo dobro u svojoj koži i ne funkcionišemo dobro.

Šta se smatra ljubavlju? Pre svega, to je stanje duha kojim se podstiče sopstveni razvoj i razvoj osobe koju volimo. Sve što izlazi iz te definicije nije ljubav. Varaju se oni koji smatraju da se ljubav može dobiti manipulacijom i upornošću. Žene koje nastoje na sve moguće načine da privole muškarca na vezu ili brak mogu to i da postignu, ali ne mogu da dobiju ljubav. Nezadovoljne, stalno prigovaraju, jer nisu dobile ono što su toliko želele, upozorava na važnost istine u partnerskim odnosima Nebojša Jovanović.

Po rečima našeg sagovornika, psihoterapija je način da se nauči kako da čovek bude iskren prema sebi, budući da su psihičke teškoće posledica samoobmane. Jednom se mora prihvatiti istina da smo takvi kakvi smo. Naša vera u sebe trajaće zavisno od toga koliko smo sposobni da podnesemo istinu, a kao takva, ona je spasonosna. Ako ne zavirimo u sopstvenu dušu, nećemo razumeti ni druge i time ćemo omogućiti da nama lakše manipulišu. Osim toga, osobe koje sebe ne poznaju često čine nešto što nije u skladu s njihovom ličnošću i zato teško mogu da otkriju šta vole.