Колар, столар… и још понешто

Запрежна кола се данас ретко могу видети, а још ређе чезе или фијакери који буде носталгију за „добрим, старим временима“ и добом романтике. Заправо, кад су нестала та времена и романтика, нестала су и дрвена кола, а са њима и колари - мајстори који су их правили. Заменили су их модерни аутомобили са много више упрегнутих коња који се не виде. А колико до јуче су они прави били симбол моћи и богатства њихових власника.

- Запрежна кола су била за рад, а чезе и фијакери за уживање. А ни једна ни друга није било лако направити некадашњим примитивним алатом, па ни данас, ако би неко и покушао уз много боља помагала - тврди мајстор Милорад, познатији у свом крају као Бебић због истоимене коларске радње.

- Погледајте само те точкове урађене вештим рукама и примитивним алатом - прича док нам показује делове некадашњих дрвених кола разбацане по радионици. А он то својим мајсторским оком сигурно може да „сними”, јер иако није стар, коларским послом се одавно бави. Званично, још од 1972. године.

Од малих ногу

- Почео сам да изучавам овај занат и радим још од седмог разреда основне школе. А имао сам од кога да учим, као што то данас има мој син. И отац и ујак су ми били колари у Брзану, и богами за обојицу је било посла. Данас овај занат изумире, па га ни за мене нема довољно - прича наш саговорник.

С тугом у гласу додаје да скоро и не памти кад му је неко последњи пут наручио да му направи дрвена кола.

(/slika2)- Има томе сигурно и више од десет, петнаест година. Данас тек понеко дође да му поправим неки део од кола или да рестаурирам чезе, као ове што су тренутно у мом дворишту, јер ни село није као што је некад било. Све се модернизовало, машине су у многим пословима замениле коње - вајка се Бебић.

Иначе, ни рестаурација није страна Милораду, јер је у недостатку свог основног коларског посла 12 година радио за Градски завод за заштиту споменика у Крагујевцу и рестаурисао старе, дрвене цркве - брвнаре.

За њих нема тајни

- Нико данас не помишља да се бави коларским занатом, па чак ни мој син, који се више разуме у столарски. Али, никад се не зна шта ће ти бити потребно у животу и користити да знаш. Можда се једном врати мода колара, па планирам да га упутим и научим свим тајнама мог заната - каже наш саговорник.

За неку од тајни смо се и ми заинтересовали, рецимо од које врсте дрвета се кола праве.

– Од јасена, бреста и багрема, зависно већ од дела за који се користи. Багрем иде за, како ми колари кажемо, трупину и паоц, јасен за наплату и ракље...

– Шта је паоц (паок), питали смо јер готово ништа од оног што је поменуо нисмо никад раније чули. У помоћ нам је притекао Милорадов син Јован:

- То вам је нешто као фелга! - објаснио нам је.

Запрежни точак нема фелгу, исправља га отац, али нама је помогао да се боље разумемо.

(/slika3)- Точак је најтеже направити. Постоје две врсте точкова. За теретна и путничка кола. Први има 12, а други 16 паока који су од багрема и јасена - каже Милорад и објашњава да за точак треба и математика. Мора да се израчуна унутрашња и спољна мера, да се савршено ураде паоци, треба га на крају и урадити по кругу који се нацрта уз помоћ оловке и канапа...

Иначе, наш саговорник сам набавља материјал, од сировина којих у нашим крајевима има у изобиљу.

- Дуго сам колар, столар, дрводељац, дуго баратам дрветом, тако да нас двојица ама баш све умемо да направимо од њега - поручује Бебић, који данас са својом породицом преживљава уз помоћ вештих руку и столарског заната. Узгред, радња по којој је стекао надимак одавно не постоји, због недостатка коларског посла.