Лепоте предела и људи

Мирослав је по оцу Личанин, али је рођен у Чачку, у крилу Шумадије. Лику носи у срцу, а на уметнички начин, фотоапаратом, истражује многе делове наше просторно све мање, али још недовољно познате домовине. Како је његов отац Михаило, као војно лице, службовао по различитим местима, тако се и породица селила, па су после Чачка и Ужица доспели у Београд. Сестра је кренула на студије медицине, Мирослав - пољопривреде, агроекономски смер. По завршетку студија, запослио се 1982. године у београдској Агробанци где и сада ради у сектору за маркетинг. Посао јесте динамичан, али Мирослав је још динамичнији.

Уметничка фотографија га је заинтересовала још у детињству, јер је и његов отац из хобија посматрао живот кроз објектив. Као страствени фотоаматер, био је председник клуба фотоаматера. „Пелцовао” је и сина, који је наставио очевим стопама.

Фотографија је и занат и уметност. Ако се у ономе што је на њој забележено тражи естетски доживљај, онда је уметност, а примењена у функцији неке идеје има и практичну, занатску улогу. Занат се у сваком случају мора познавати да би се реализовала идеја коју фотограф има на уму. Сам је откривао тајне игре светлости и сенки, односа фигуре и позадине, златног пресека...

Фотографисани фотографи

- Ко се бави фотографијом, дуже живи. Чува своје успомене, бележи лепе и важне тренутке из живота, и проживљава их поново гледајући фотографије - каже Мирослав.

Фотографије ради по циклусима, усмеравајући пажњу на одређену тему. До сада их је било доста. Међу њима и сасвим необична: „Фотографово фотографисање фотографа”! Радознали мајстор фотографије довео је у неприлику колеге стављајући их пред објектив. Од начињених записа настала је изложба у београдском СКЦ-у 1977.

Село је било његова следећа тема, тако да је Србију прокрстарио уздуж и попреко, бележећи не само лепоту пејзажа, већ и портрете људи, обичаје, старе занатлије и њихов еспап... Нашло се ту лицидера, качара, опанчара... Предојевић сматра да је Србија изузетно лепа и занимљива земља, а највећу њрну вредност представљају људи - гостољубиви, са здравим односом према животу, природни, спонтани, добродушни. Било му је задовољство да испред сеоске продавнице, уз флашу обичног пива, са мештанима разговара о свему и свачему.За места која је посећивао не постоје пакет-аранжмани. Онај који је радозналог духа, истражује сам, вођен властитим интересовањима. Посебно су му за срце прирасла подручја златиборско-златарског краја са Сирогојном пре свега, па ваљевски крај, Повлен и Маљен, а по лепоти и занимљивости не заостају ни јужна Србија, Лесковац. Врање, влашки крајеви интетресантни колико и њихови обичаји.

Окрзнута истина

Како му је близак мото Ива Андрића да се „звезданог неба и људског лика човек никако не може нагледати”, логичан је био његов следећи циклус - лепота жене. Дванаест година је правио колекцију портрета жена различитих занимања и профила - од глумица и уметница познатих свима, до банкарских колегиница познатих само њему. Намера му је била да покаже на који начин „види” модерну, младу амбициозну, жену у Србији. Лепота није у првом плану, већ личност и особености портретисаних жена. На сликама су и балерина Ашхен Атаљанц, пијанисткиња Марина Арсенијевић, новинарка Душка Јованић... Пошто није ласкао себи да ће успети да открије све тајне женске природе, циклус се зове „Окрзнута истина”.

Своје виђење култног сабора у Гучи представио је циклусом фотографија „Светлописани драгачевски трубач”. У СКЦ-у је било изложено 122 фотографије на којима су се, у њему омиљеној црно-белој техници, приказани не само трубачи и оркестри, већ и домаћини Сабора, појци, харамбаша, здравичар... То је на неки начин колективна лична карта Драгачевског сабора. За разлику од живог покрета, својственог фотографијама са темом Гуче, на његовим фото-записима учесника Сабора царују мир и тишина - бар за тренутак. Мирослав се интересује за музику нашег поднебља како би што боље разумео наше људе.

Црно-бели свет

(/slika2)Иако смо увелико у ери дигиталне фотографије, Предојевић се још држи класичне фото-технике и ужива у звуку шкљоцања фотоапарата. Филм је по његовом мишљењу материјални доказ да сте нешто урадили. Црно-бела фотографија га занима и из креативних и практичних разлога. Сматра да је дубља, суштаственија. У том случају је читав процес прављења фотографија под његовом контролом. Колорним акцентима скреће пажњу на оно што жели да истакне. Раније је познатом старом техником ручно бојио такве детаље на црно-белом филму, док данас скенирану фотографију обрађује компјутерски у фотошопу.

У сектору за маркетинг често има прилике да захтеве посла споји са хобијем, а резултат су бројни илустровани и награђени календари. У плану му је нова серија фотографија са детаљима из свакодневног живота: продавци сладоледа, свирачи, балони у дечјим рукама... „Лајф” фотографијаомогућава да се овековече ти трептаји живота, да се очува то мало наше душе.

Фотографија је кључна ствар у животу Мирослава Предојевића. Важна му је колико и ваздух. Без ње би се, како каже, угушио у свакодневици. Фотографијаје за њега и изазов, и релаксација, и креативни задатак...

Иако је мајстор фотографије, учесник 250 изложби, добитник бројних награда, највећим признањем сматра када на некој колективној изложби посетилац препозна његово дело иако је непотписано! Тада је сигуран да је успео да створи препознатљив „рукопис”.