Један европски парадокс

У броју од 2. августа 2019. године „Политика” своје читаоце упознаје с тим да је шеф дипломатије данашње демократске Немачке, утицајне чланице Европске уније, Хајко Мас замолио у Варшави пољски народ „за опроштај за срамно гушење у крви Варшавског устанка пре 75 година, 1. августа 1944. године, и за то што су Немци сравнили са земљом велики део Варшаве. „Немци су одговорни за ту окрутност”, додао је он, учињену с циљем „да се уништи све што је део пољског идентитета” Он је тај „отклон” од нацистичке, тоталитарне, расистичке и геноцидне Немачке Трећег рајха, дакако, једино могао да учини пошто су послератна Немачка и немачки народ кажњени провлачењем кроз нимало „нежан” процес денацификације.

У Европској унији данас постоји, такође, једна демократска држава, Хрватска. У ратним годинама страховладе нацистичког Трећег рајха она је имала своју, такође, нацистичку, тоталитарну, расистичку и геноцидну државу Хрватску. За геноцид те државе почињен над српским, јеврејским и ромским народом, такође с циљем „да се уништи све што је део, пре свега српског идентитета”, ни социјалистичка, нити постсоцијалистичка, демократска, евроунионистичка Хрватска се до данас није извинила, нити тражила опроштај, било у Београду, било у Тел Авиву.

Парадокс sui generis. Велика Немачка може, мала Хрватска не може, нити хоће. Због чега, пита се читалац. Одговор на постављено питање једноставан је и чист: за разлику од Немачке и Немаца, Хрватска и Хрвати за свој геноцид никад нису били кажњени, нити провучени кроз процес деусташизације – денацификације.

Др Душан Николиш,
међународни политиколог, научни саветник,
Београд