Предодређена на вечно трајање

Вишеград - Вишеградска на Дрини ћуприја, монументална средњовековна грађевина, коју је у свом истоименом роману овековечио књижевник и нобеловац Иво Андрић, од 28. јуна ове године налази се на престижној листи светске баштине Унеска. Куриозитет више је то што је ово један од малобројних примера да се овакве грађевине стављају на ову листу пре него што су обновљене и рестауриране.

Потребе за обновом моста Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду и те како има. До тог циља несумњиво ће се брже, лакше и једноставније доћи пошто је влада Републике Турске преузела обавезу за комплетно финансирање ових послова, који би требало да се заврше до 2011. године, када се навршава 50 година од доделе Нобелове награде Иви Андрићу.

Интересантно је присетити се како је баш Вишеград одабран за градњу ове камене ћуприје и како је мост надвладао многе ратове, рушења, оштећења и поплаве На реци Дрини, у средњем веку, било је неопходно подићи мост, и то на стратешки и економски најподеснијем и најпотребнијем месту. Вишеград је, без сумње, тада, а и данас је, био најпогоднија тачка укрштања на путу којем се испречила река Дрина из правца Далеког истока, према Босни и западним земљама.

То је потврда да изградња моста Мехмед-паше Соколовића, од 1571. до 1577. године, није уследила на произвољној локацији, нити искључиво због сентименталних разлога овог задужбинара пореклом из ових крајева, одакле је у чувеном "данку у крви" као дечак одведен пут Цариграда. Пре ће бити да је поштована изузетна погодност, што је било од виталног државног интереса тадашње отоманске империје.

У најкраћем, више је него јасно да је Соколовић својом задужбином, за оно време грађеном на изузетно високом техничком нивоу, само следио прадавни приступ одабраних места за премошћавање река, све од Римљана па до средњег века.

Чињеница да је ћуприја на Дрини дело Мимара Синана, једног од највећих архитеката тога времена, даје јој изванредну културно-историјску вредност, што је у светским размерама ставља далеко испред сличних грађевина из тог периода.

Да је мост био од изузетне важности потврђује његова планска градња која је била лишена било какве стихије, о чему сведоче бројни документи. Ти документи, опет, потврђују да су у тадашњој вишеградској вароши Срби - православци били већински власници земље и добара на њој.

Овај камени мост којем је "на свету тешко наћи равна" метафора је стамености, неуништивости и вечности славних грађевина.

Са својих једанаест лукова, вишеградска ћуприја је симбол трајне одрживости и готово природног споја стрмих каменитих обала.

Али, нажалост, она је и пример честих рушења и разграђивања.

Но, ћуприји је очигледно предодређена дуговечност па је тако све своје рушитеље и нељуде успевала да надвлада, враћајући увек свој стари првобитни сјај и облик.

Око вишеградског моста су се плели и плету небројени лавиринти људских судбина и страдања, бројни налети нељудских рушилачких потреба. Хроничари су забележили да је 1625. године срушен један свод овог моста. И таман кад су га доброчинитељи поправили, наишла је велика поплава 1896. године.

Тадашњи проток воде, који је премашио ограду ћуприје, био је десет и по хиљада кубних метара у секунди. Ипак, неким чудом ћуприја је издржала.

Аустроугарске власти су, након окупације 1912. године, санирале неке оштећене стубове, али су одмах по избијању Првог светског рата, 1914. године, срушиле један стуб моста, а недуго потом и српска војска још један 1915. године.

Уочи Другог светског рата вишеградска ћуприја је обновљена, али 1943. године Немци руше њен средишњи део од трећег до шестог стуба.

Следи комплетна санација 1949. године, када ћуприја још једном враћа свој изворни стари сјај. Али, почев од 1966. године, стубове моста почеле су да нагризају дубоке воде хидроелектране "Бајина Башта".

До почетка рата на просторима БиХ мост је више пута саниран, а онда, 12. априла 1992. године, муслимански екстремисти неконтролисано пуштају воду са хидроелектране "Вишеград". Забележено је да је проток воде испод сводова моста тог дана износио 6.300 метара кубних у секунди. Срећом, и овај пут је ћуприја издржала и надјачала нељуде.

"Живот је несхватљиво чудо које се непрестано троши и осипа, а траје вјечно као на Дрини ћуприја", записао је Иво Андрић у свом роману, предодређујући тако овом мосту његову неуништивост и дуговечност.