Комшинице у истој авлији

Мостар – Када се удала за Муамера, Адиса је знала шта жели у животу. Најпре, велико спремање. Породична кућа била је, каже, довољно велика да се лепо подели са свекрвом. Предбрачни уговор био је обавезан, додуше усмен, али у Херцеговини реч је реч, па јој је и то било сасвим довољно. Ако се разведе, каже, тек да се знају карте за поделу. А дете као недељива „имовина” – е, ту је потпуно европски оријентисана – могла би и мужу да га да, ако баш буде инсистирао. Али био је то тек почетак заједничког живота, па се о „не дај боже” разводу нерадо причало.

– Шта се чудиш, па нисам се ја џабе чувала до дваесте да би се тако лако „продала”. Аха, да видиш како ме овај мој чува. Њему је ханума све на свијету, мислим ја, почиње причу ова данас тридесеттрогодишња Мостарка, жена, мајка и успешна пословна жена. А све је својим трудом стекла.

– Кад сам први пут ушла у ову авлију, а било је то онда када сам се Муамеру и званично заклела, на вратима ме чека мајка (мисли на свекрву). Љубим ја њу, не штеди ни она мене, иако се никад нисмо среле, а гледа мој муж, мјери ’оћу ли се мајки допасти, а и нани, која ме чекала на другом „пункту”, тамо, пред вратима. ’Ајде, кад су нам пожелили све најбоље, како то по реду иде, кажем ја мајки.

– Мајко, ’оћеш горе или доле, покажем на кућу и наставим: – Мислим, ако ’ћеш ти горе, на спрат, ја ћу доле или... обратно. Згранула се жена, не би јој право, али није прошла ни прва, она такозвана медена недеља брака, ми смо већ биле „комшинице” у истој авлији.

Да не буде забуне, Адиса би мубери (свекрви) задњу кап крви дала, али и узела ако би се препречила њеној и Муамеровој срећи. То је, верује, једини прави рецепт за брак. Кад се жени, научила је она то градиво добро, човек мора да се преломи – да ли ће бити мамим син или домаћин, не један него сва четири стуба куће и окућнице, јер Адиса је жена која даје себе, каже, целу, али и тражи онолико колико може да јој пружи само онај кога је, после толико чекања, изабрала.

Зову је лоптица. Не чуди, висока метар и жилет, заобљена (она каже пуца од здравља), увек дотерана и сита. Ма воли да једе, ни после толико година колико је газдарица ланца ресторана од Мостара до Плоча, роштиљ јој се није огадио. Кад је радници заврну, куварица остави због удаје, она брже боље наручи десет с луком и све бриге прођу. Не пије, само пиво и ко год „каже да пива гоји, лаже ко пас”. Јер њен вишак од петнаестак килограма није ништа друго него здравље и лепота, због које Муамер никада није загинуо у кафани до ситних сати.

– А што воли малог Ибру, не питај. И то сам ја зарадила. Учим га да је бабо један, да добро зарађује, али да то не значи да ће мали ђабе добит компјутер чим прогледа. Богами, нарадиће се моје дијете, има да зна шта је „кема” (у жаргону конвертибилна марка) и како је тешко избити је госту из ђепа, дели она бесплатне савете о васпитању деце у овим смутним временима.

После четрнаест година брака Адиса је прошла само кроз једну кризу. Брачну. И то онда када је Муамер на тераси ресторана на мору пре четири године закупио цео први ред због једне хрватске певачице. Не за другове, него само за себе – толико му се допадала. После овог инцидента тресла се цела лева обала града. Свађа је била тако жустра, да је мајка напречац отишла на Рујиште, на излет, са све наном и Ибром. А Адиса је одлучила да казни своју љубав. Сви дискови ове певачице напоље и да се никада више не заврте код куће и у ресторанима, па чак иако гости захтевају.

Џумбус је трајао неколико дана, мајка је боравак на познатом мостарском излетишту продужила на викенд, а онда седмодневну детоксикацију на свежем планинском зраку. Морала се најавити пре доласка. А, Адиса? Она је опростила свом вољеном. Узела пазар одока, једно туце кема и одвела их све на јањетину у Јабланицу. Да прославе. Није заборавила, признаје. Вратиће му, сигурно. Кад – тад.