Сецесија на београдским фасадама

Београд се дичи својом дугом историјом, али се као град развио тек средином деветнаестог века. Своју прву експанзију градитељства доживљава на прелазу између два века када, под утицајем Запада, примат у архитектури заузима сецесионистички стил.

Прилику да се упозна овај сегмент архитектонског наслеђа пружа Музеј науке и технике који организује изложбу „Сецесија на београдским фасадама” у Галерији науке и технике САНУ. Изложбу ће вечерас у 19 часова отворити проф. др Миодраг Јовановић. Поставку чини 40 фотографија београдских здања која су најрепрезентативнији примери сецесије. Аутор Милош Јуришић за „Политику” каже да ова изложба представља његов допринос очувању заоставштине архитеката.

– Фотографисање ових зграда је, заправо, неки вид заштите тих објеката. То представља мој скроман начин да се утиче на свест људи како би се штитило и очувало градитељско наслеђе Београда – додаје Јуришић.

Изложени радови, који ће моћи да се погледају до 20. јуна, ући ће у фонд студијске збирке Одељења архитектуре Музеја науке и технике.

Прва изложба и опширнија студија посвећена сецесији у Београду изведена је, иначе, пре четрдесетак година. Од тада није било значајних помака на овом пољу. Сецесионистички стил био је претежно заступљен у београдској архитектури с почетка двадесетог века. Овај стил градње у свету се јавља последњих година деветнаестог века и врло брзо почиње да се примењује и код нас. Настаје као критика на до тада доминантан класицизам који се одликовао равном површином фасада и малом употребом декоративних елемената. Архитекти сецесије нагласак стављају управо на фасаду и обилато користе разне врсте орнамената и украсних детаља. Даје се предност конструкцијама од армираног бетона и челика, а у употреби су и гвожђе и стакло.

Овај правац се у свету јавља под различитим називима. У Француској су га звали арт нуво (нова уметност), у Немачкој југендстил (стил младости), а у Аустрији је био познат као бечка сецесија. Управо у Бечу су многи наши уметници тог доба налазили инспирацију, па није чудно што се и код нас овај стил одомаћио под именом сецесија.

Један од најрепрезентативнијих објеката ове архитектуре у Београду је зграда са зеленим плочицама (Краља Петра 41). Прича се да је супруга познатог трговца Стојана Стаменковића приликом боравка у Бечу била одушевљена зградама које су биле украшене керамичким плочицама, па је по повратку у Београд ангажовала архитекте Николу Несторовића и Андру Стевановића како би и она имала своју зграду са плочицама.

Иначе, Београд није једини град у Србији у којем је доминирао овај стил градње. Највише трага сецесија је оставила на Суботицу, што је и логично с обзиром на то да се овај град у то време налазио у Аустроугарској. Међутим, поједини примери сецесионистичког стила могу се наћи и у Чачку, Врњачкој Бањи и Лесковцу.

Овај стил је значајан за српску архитектуру због тога што је инспирисао ауторе да користе елементе националног наслеђа. По томе се нарочито истицао архитекта Бранко Таназевић који је саградио некадашњу Телефонску централу (данас на углу Палмотићеве и Косовске). Иако се противио сецесији, Таназевић је употребљавао неке елементе овог правца, вешто у њих уклапајући орнаменте моравске школе, као што су српски грб и розете.

Сецесија доминира београдском архитектуром до почетка Првог светског рата. Након тога овај стил губи примат. Штавише, између два светска рата оспорава се свака вредност сецесији. Зграда у којој се данас налази Институт „Сервантес” је некада имала све одлике сецесионистичког стила. Она је, међутим, тридесетих година ХХ века модернизована. Уклоњени су сви украсни елементи са фасаде и зграда уместо крова добија равну плочу.

Модернизацију није преживело ни најстарије сецесијско здање, Гранд хотел, изграђен 1900. године на основу пројекта Милана Антоновића. Ова зграда је срушена 1968. године како би се на том месту изградио Филозофски факултет.

Данас се сецесија не ниподаштава као што је то чињено након Првог светског рата. Последњих година обновљено је неколико сецесионистичких зграда, као што су Вукова задужбина у Краља Милана и кућа Михаила Петровића Аласа на Косанчићевом венцу. У београдском Заводу за заштиту споменика кажу да се приликом рестаурације не фаворизује неки одређени архитектонски правац. Примат имају објекти који су под заштитом Града и за које се сматра да поседују споменичка својства.

Интересантно је, међутим, да је приликом рестаурације згради Друштва за улепшавање Врачара на Цветном тргу враћен првобитан изглед на основу старе фотографије. Овај објекат је, наиме, претрпео измене између два светска рата, али сада, захваљујући труду рестауратора, фасаду зграде опет краси керамичка крошња дрвета, која је и била симбол друштва које се бринуло о градском зеленилу. Данас је Дом Друштва за улепшавање Врачара најстарија сачувана сецесијска зграда Београда.