Судар на Тигру и Еуфрату

Спуштање рампе на брани Илису на југоистоку Анадолије, на реци Тигар, одмах је изазвало реаговања: у суседном Ираку се плаше да ће остати без воде. То је само део великог развојног програма којим влада у Анкари покушава да оживи економски развој у том делу земље. Планирана је изградња двадесетак великих објеката за производњу електричне енергије и вештачких језера за наводњавање окућница сељака који сада једва састављају крај с крајем на посним просторима тог дела Турске.

Постепено пуњење вештачког језера, које је после дужег одлагања почело првих дана августа, одмах је изазвало реаговања у суседној земљи кроз коју протиче та међународна река. „Како је кренуло, ускоро ћемо остати и без воде за пиће, а не само за наводњавање”, преносе агенције изјаве ирачких сељака који битишу на обалама Тигра. Неки су због тога наводно већ дигли руке од сађења пиринча.

Анкара је прошле године почела да пуни акумулационо језеро на брани хидроелектране Илису, али је убрзо одустала због протеста Ирака. „Са божјом помоћи ми сада поново почињемо да пунимо акумулационо језеро”, најавио је недавно председник Реџеп Тајип Ердоган, али се није осврнуо на реаговања Багдада. То се могло и очекивати пошто се ту подиже електрана јачине 1.200 мегавата у коју је уложено милијарду и 600 милиона долара.

Најновији потез владе изазвао је реаговања и у Турској. Групе које се боре за заштиту околине тврде да ће заустављање дела воде изазвати еколошки поремећај на истоку земље. После смањења водостаја поједини делови ће се претворити у пешчану пустињу уз обале реке. Они су прошлог месеца покушали да одрже демонстрације, али их је полиција растерала, јавиле су агенције.

Борци за заштиту историјског наслеђа у Турској обратили су Европском суду за заштиту људских права тражећи да се блокира изградња хидроелектране Илису, јер ће вештачко језеро прогутати древни град Хасанкејф. У Стразбуру су, међутим, проценили да је то питање у надлежности турских власти. У међувремену неки историјски споменици су измештени, а изграђено је ново насеље и неколико хиљада људи је расељено. У нади да ће влада одустати од овог пројекта неки још одбијају да напусте своја вековна огњишта, али на крају ће морати да се помире са судбином.

Проблем није усамљен нити је новијег датума. Последњих година на њега указују и у Дамаску због реке Еуфрат на којој Турска такође гради бране за наводњавање и за производњу струје. На удару критика се нашао и Иран, пошто на својој територији заврће славине на мањим рекама притокама Тигра.

Према извештајима локалних медија, сељаци у Сирији су били присиљени да напусте 160 села. Ако се тако настави, многи крајеви ће опустети. То питање ће сигурно још оптерећивати односе земаља у региону иако у Анкари кажу да су спремни на сарадњу и на „праведну поделу” вода тих међународних река које имају врела на њеној територији.

Проблем који се сада отвара због река Тигар и Еуфрат између Турске, Ирака и Сирије није локални него планетарни. У последњих педесет година у свету је забележено више од 500 спорова око поделе вода међународних река. У неким случајевима било је и звецкања пушкама. Прибрежне државе не могу да нађу заједнички језик око многих река широм света: Шат ел Араба, Ганга, Рио Гранда, Меконга, Нила. Према проценама стручњака до 2050. године више од педесет земаља ће се суочити са озбиљним проблемима у снабдевању водом која ће временом бити вредна злата, као што је то нафта.

Двадесети век је био век петролеја за који се више пута проливала крв, а 21. век ће бити столеће борбе за воду, поготово ако се, како се страхује, наставе климатски поремећаји и глобални пораст температуре. Невоља је у томе што за воду, за разлику од петролеја, нема праве замене, упозоравају стручњаци.