Недоступно здравство

Када ћемо се и како приближити грађанима Аустрије и других тржишно оријентисаних држава у којима обавезно осигурање покрива далеко већи део здравствених услуга него код насПочећу питањем које, колико је мени познато, није постављено у нашој јавности: колико грађани Србије додатно издвајају за приватне здравствене услуге? И одмах ћу дати одговор – недопустиво много.

Према последњем извештају ЕУРОСТАТ-а (званична институција за статистику ЕУ), који по истој методологији даје податке и за чланице ЕУ, али и за све државе које су у процесу приступања ЕУ, Србија највише у Европи оптерећује своје грађане потребом додатног издвајања за трошкове приватног здравства, у односу на издвајања које грађани дају преко обавезног доприноса за здравство на приходе које остварују. Код нас је то отприлике пола-пола. Колико се издваја преко доприноса за здравство, толико се додатно плаћа из свог џепа.

Грађани Србије дупло више додатно издвајају за здравство него грађани Аустрије.

То би морало да буде централно стратешко питање за владу и надлежно министарство. Прво, како смо дошли до тако лошег стања, а онда када ћемо се и како приближити грађанима Аустрије и других тржишно оријентисаних држава у којима обавезно осигурање покрива далеко већи део здравствених услуга него код нас.

Није тема за министарство шта је од опреме купљено, јер то није њихова одлука, него савет стручњака шта треба набавити. Политичари морају само да одлуче, пошто, наравно, нема пара за све потребно, шта ће бити приоритет и да грађанима објасне зашто су ипак одустали од набавке нечег другог. Њихово је да објасне шта мора да сачека, а не шта је набављено.

Насупрот томе, огромно оптерећење грађана за додатна плаћања здравствених услуга је искључиво питање за министарство и владу. То је системско питање за које су они одговорни.

Ми не да немамо одговор од стране власти, него код нас ни питање није постављено. А грађани грцају у проблемима како да обезбеде новац за потребе приватних здравствених услуга и лекова који им се не рефундирају из обавезног осигурања. Из тог угла гледано, ставови о „буџетском суфициту”, док се трошкови преваљују на грађане, звуче цинично.

Истовремено Србија је и даље на самом дну лествице у Европи по стварној куповној моћи оних који уопште имају приходе. Иза нас су само: Албанија, БиХ и Северна Македонија. То отвара друго стратешко питање – како је могуће да је економски модел добар кад и даље нисмо у стању да престигнемо ни Црну Гору, а о Бугарској и Румунији да и не говорим. На њега, због обимности, не можемо одговорити у овом тексту, али оно још више заоштрава питање исцрпљивања ионако сиромашних грађана додатним издвајањима за здравство.

У тим условима ствара се још веће раслојавање у друштву, које је и иначе међу највећима у Европи. Уместо да се солидарност у здравству (и образовању) преко обавезних доприноса и пореске политике користи као важан ослонац смањивања социјалних разлика и омогућавања једнаких шанси за све грађане, без обзира на то из којег друштвеног слоја долазе, највећи део грађана се гура у још веће сиромаштво.

За почетак, док не добијемо одговор, треба да се суочимо са горком истином да је систем тако постављен да је квалитетно здравство, за велики број наших суграђана или суштински недоступно зато што је измештено у приватне токове или доступно уз гомилање дугова и огромна друга одрицања.

Адвокат