Дима против Индија

Сукоб истока и запада никада није сасвим окончан. Крај „хладног рата“, распад Совјетског Савеза, ширење НАТО-а на некадашње чланице Варшавског пакта, све су то биле само фазе великог „сукоба цивилизација“. Џаба је Никита Хрушчов ципелом ударао по скупштинским скамијама у згради Уједињених нација у Њујорку, а Леонид Брежњев војевао против америчких савезника талибана у Авганистану. Узалуд су Горбачов, Јељцин и Путин нудили пријатељство Вашингтону. Нису били довољно искрени. У прошлу суботу Руси су поново показали своје право византијско лице – потурили су Европи и свету Диму Билана. И то баш у Београду. Момак из републике Кабардино-Балкарије просто је разбио неруски свет певајући: „Веруј“.

Одговор је стигао истог трена. Запад је из рукава потегао најјачи адут – помало времешног, али и даље динамичног, сламача женских срца и неуништивог археолога пљачкаша Индијану Џонса. Знали су Амери зашто га чувају. Осетили су да ће Рује нешто да покушају и да морају да буду спремни. А Инди је баш прави Американац, спреман да противника ликвидира по кратком поступку, да му отме жену, историјске драгоцености, поломи успут понеки вредан споменик културе и славодобитно се врати кући, на универзитет, међу успаљене студенткиње. Укратко: „етнички кошмар професије“, како су га назвали аустралијски археолози.

Између стварности и маште

Шалу на страну, Дима и Инди су постали јунаци пролећа 2008. Не зато што су обојица врхунски мајстори свог посла, већ стога што су свет још једном подсетили да нисмо баш сви исти. И да на победе и поразе гледамо различитим очима. Како другачије објаснити то што су западни медији у наступу руског певача лаких нота пронашли сијасет политичких порука, док им то што се јунак новог филма о Индијани Џонсу све време обрачунава са совјетским (руским) комунистима не изгледа нимало идеолошки обојено.

Али док Дима као стварни лик већ увелико жари и пали електронским медијима широм света, Инди се задовољава целулоидном филмском траком и замраченим биоскопским салама. Обојица ће, у то не треба сумњати, својим креаторима донети гомиле пара. Ипак, коме више веровати – јави или машти?

Да се не заваравамо, музика, посебно популарна, један је од најлакших начина да се привуче пажња широког аудиторијума. Није стога ни чудно што политичари воле да уз себе имају припаднике шоу-бизниса. Или да се, евентуално, и сами ухвате инструмента или микрофона, што су нам, својевремено, жалосно сервирали председник САД Бил Клинтон и поједини домаћи партијски лидери.

Подсетимо се, у време великих расних немира у САД који су избили након атентата на црначког лидера Мартина Лутера Кинга, 4. априла 1968, бели житељи града Бостон Гарденс у држави Масачусетс апеловали су на легенду соул музике Џејмса Брауна да ипак одржи већ отказани концерт, не би ли се страсти некако слегле. Музика је тада показала сву своју надмоћ над политиком и – победила.

Али, када је у питању тек прохујало евровизијско такмичење прича се тек распламсава. Снимак Диме Билана који у еуфоричној атмосфери (у три сата по поноћи према московском времену) преко мобилног телефона прима честитке шефа највеће државе на планети Дмитрија Медведева и најмоћнијег светског премијера Владимира Путина, била је прави прст у око онима (и са запада и са истока) који и данас мисле да „гвоздена завеса“ никад и није требало да падне. Британски репортер Тери Воган, на пример, Димину победу назива „политичком“ и „веома непријатном са тачке гледишта Уједињеног Краљевства!“

Све у свему, Дима Билан, и поред очигледних настојања да се уклопи у глобалистичко поимање света (певао је на енглеском језику и у помало геј-маниру), није успео да олакша муке промоторима „демократије и западних вредности“. А можда за то и није имао праву прилику. Наиме, и само гласање на Евровизији, у којем су на видело изашле све политичке наклоности и идеолошке подељености широког аудиторијума за које смо мислили да су одавно потиснуте, нису му дозволиле универзалност победе.

„Марионете империјализма“

Али управо би критичари те политичко-емотивне компоненте требало да се запитају зашто је она још увек толико јака. Шта је то током историје било лоше између запада и истока да би натерало људе да и о тако баналној ствари као што је један музички фестивал доносе тако различит суд?

Нема сумње да они који су се деценијама осећали на било који начин преварени и унижени данас са посебним поносом гледају на појединце који су успели да узврате ударац. Уосталом, успеси „малих“ увек су праћени већим одушевљењем од успеха „великих“. То је уграђено у људску природу. Не чуди стога што се „велики“ у сличним ситуацијама, углавном, осећају невољенима.

Али, вратимо се Индију. Комунисти Санкт Петербурга су његову најновију животну епизоду приказану у филму „Краљевство кристалне лобање“ оценили као „клеветање совјетских комуниста“ и позвали руске љубитеље седме уметности да га бојкотују. Успут су главним протагонистима Харисону Форду и Кејт Бланшет поручили да су као „марионете империјализма“ убудуће у њиховом граду непожељни.

А у случајевима Диме Билана и Индијане Џонса реч је тек – о лакој забави.