Dima protiv Indija

Sukob istoka i zapada nikada nije sasvim okončan. Kraj „hladnog rata“, raspad Sovjetskog Saveza, širenje NATO-a na nekadašnje članice Varšavskog pakta, sve su to bile samo faze velikog „sukoba civilizacija“. Džaba je Nikita Hruščov cipelom udarao po skupštinskim skamijama u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku, a Leonid Brežnjev vojevao protiv američkih saveznika talibana u Avganistanu. Uzalud su Gorbačov, Jeljcin i Putin nudili prijateljstvo Vašingtonu. Nisu bili dovoljno iskreni. U prošlu subotu Rusi su ponovo pokazali svoje pravo vizantijsko lice – poturili su Evropi i svetu Dimu Bilana. I to baš u Beogradu. Momak iz republike Kabardino-Balkarije prosto je razbio neruski svet pevajući: „Veruj“.

Odgovor je stigao istog trena. Zapad je iz rukava potegao najjači adut – pomalo vremešnog, ali i dalje dinamičnog, slamača ženskih srca i neuništivog arheologa pljačkaša Indijanu Džonsa. Znali su Ameri zašto ga čuvaju. Osetili su da će Ruje nešto da pokušaju i da moraju da budu spremni. A Indi je baš pravi Amerikanac, spreman da protivnika likvidira po kratkom postupku, da mu otme ženu, istorijske dragocenosti, polomi usput poneki vredan spomenik kulture i slavodobitno se vrati kući, na univerzitet, među uspaljene studentkinje. Ukratko: „etnički košmar profesije“, kako su ga nazvali australijski arheolozi.

Između stvarnosti i mašte

Šalu na stranu, Dima i Indi su postali junaci proleća 2008. Ne zato što su obojica vrhunski majstori svog posla, već stoga što su svet još jednom podsetili da nismo baš svi isti. I da na pobede i poraze gledamo različitim očima. Kako drugačije objasniti to što su zapadni mediji u nastupu ruskog pevača lakih nota pronašli sijaset političkih poruka, dok im to što se junak novog filma o Indijani Džonsu sve vreme obračunava sa sovjetskim (ruskim) komunistima ne izgleda nimalo ideološki obojeno.

Ali dok Dima kao stvarni lik već uveliko žari i pali elektronskim medijima širom sveta, Indi se zadovoljava celuloidnom filmskom trakom i zamračenim bioskopskim salama. Obojica će, u to ne treba sumnjati, svojim kreatorima doneti gomile para. Ipak, kome više verovati – javi ili mašti?

Da se ne zavaravamo, muzika, posebno popularna, jedan je od najlakših načina da se privuče pažnja širokog auditorijuma. Nije stoga ni čudno što političari vole da uz sebe imaju pripadnike šou-biznisa. Ili da se, eventualno, i sami uhvate instrumenta ili mikrofona, što su nam, svojevremeno, žalosno servirali predsednik SAD Bil Klinton i pojedini domaći partijski lideri.

Podsetimo se, u vreme velikih rasnih nemira u SAD koji su izbili nakon atentata na crnačkog lidera Martina Lutera Kinga, 4. aprila 1968, beli žitelji grada Boston Gardens u državi Masačusets apelovali su na legendu soul muzike Džejmsa Brauna da ipak održi već otkazani koncert, ne bi li se strasti nekako slegle. Muzika je tada pokazala svu svoju nadmoć nad politikom i – pobedila.

Ali, kada je u pitanju tek prohujalo evrovizijsko takmičenje priča se tek rasplamsava. Snimak Dime Bilana koji u euforičnoj atmosferi (u tri sata po ponoći prema moskovskom vremenu) preko mobilnog telefona prima čestitke šefa najveće države na planeti Dmitrija Medvedeva i najmoćnijeg svetskog premijera Vladimira Putina, bila je pravi prst u oko onima (i sa zapada i sa istoka) koji i danas misle da „gvozdena zavesa“ nikad i nije trebalo da padne. Britanski reporter Teri Vogan, na primer, Diminu pobedu naziva „političkom“ i „veoma neprijatnom sa tačke gledišta Ujedinjenog Kraljevstva!“

Sve u svemu, Dima Bilan, i pored očiglednih nastojanja da se uklopi u globalističko poimanje sveta (pevao je na engleskom jeziku i u pomalo gej-maniru), nije uspeo da olakša muke promotorima „demokratije i zapadnih vrednosti“. A možda za to i nije imao pravu priliku. Naime, i samo glasanje na Evroviziji, u kojem su na videlo izašle sve političke naklonosti i ideološke podeljenosti širokog auditorijuma za koje smo mislili da su odavno potisnute, nisu mu dozvolile univerzalnost pobede.

„Marionete imperijalizma“

Ali upravo bi kritičari te političko-emotivne komponente trebalo da se zapitaju zašto je ona još uvek toliko jaka. Šta je to tokom istorije bilo loše između zapada i istoka da bi nateralo ljude da i o tako banalnoj stvari kao što je jedan muzički festival donose tako različit sud?

Nema sumnje da oni koji su se decenijama osećali na bilo koji način prevareni i uniženi danas sa posebnim ponosom gledaju na pojedince koji su uspeli da uzvrate udarac. Uostalom, uspesi „malih“ uvek su praćeni većim oduševljenjem od uspeha „velikih“. To je ugrađeno u ljudsku prirodu. Ne čudi stoga što se „veliki“ u sličnim situacijama, uglavnom, osećaju nevoljenima.

Ali, vratimo se Indiju. Komunisti Sankt Peterburga su njegovu najnoviju životnu epizodu prikazanu u filmu „Kraljevstvo kristalne lobanje“ ocenili kao „klevetanje sovjetskih komunista“ i pozvali ruske ljubitelje sedme umetnosti da ga bojkotuju. Usput su glavnim protagonistima Harisonu Fordu i Kejt Blanšet poručili da su kao „marionete imperijalizma“ ubuduće u njihovom gradu nepoželjni.

A u slučajevima Dime Bilana i Indijane Džonsa reč je tek – o lakoj zabavi.