Лет од Јупитера до Њујорка

Јупитерови радио-сигнали одвешће Катарину Петровић крајем године у уметничку резиденцију у Њујорк, што је део награде „Мангелос”, коју је недавно, као 18. добитница, освојила у Београду. Ова дипломирана сликарка завршила је мастер студије Art and Science на одсеку Краљевског конзерваторијума и Краљевске академије уметности у Хагу. Предаје на Слободном универзитету у Бриселу, где је покренула форум Art and Science, који ће пренети и у Београд у сарадњи с нашим Центром за промоцију науке. У свом раду фокусира се на космогонију, процес стварања и појам генеративности, користећи текст, језик, звук и код.

Њен рад „Космологикус” представља инсталацију у којој се радио-сигнали с планете Јупитер преводе у језик као облик аутоматизоване поезије. Поруке с Јупитера дешифроване су уз помоћ лексикона Либер новус и његове базе података. Сигнал је добијен од Насине радио-станице и анализиран мерењем јачине сигнала. Ти узорци се повезују с речима у лексикону, што резултира семантичким током. Шеснаест хиљада насталих песама записано је у 32 тома.

‒ Лексикон Либер новус настаје из стиха „Ми смо разговарали и ти си заборавила речи” Борхесове песме „Two English Poems”, за коју писац није одобрио превођење. Алгоритмички објашњавам сваку реч овог стиха уз помоћ Оксфордског речника, па анализирам сваку реч из тог објашњења, док нисам објаснила апсолутно сваку од осам речи из стиха. Тако сам добила књигу од 47.144 речи. Мој факултет сарађује с Европском свемирском агенцијом у Холандији, и с њима сам направила антену која ослушкује Јупитерове радио-сигнале ‒ каже Катарина Петровић.

Одсек Art and Science у Хагу постоји 28 година. Настао је из праксе експерименталног звука шездесетих година 20. века на основу Филипсових истраживања у оквиру стварања дигиталног оркестра.

‒ У оквиру студија спојени су наука, уметност, хуманистика, медији и технологија. Идеја је да се не праве границе између дисциплина. Тамо сам слушала предавања из лингвистике, док у Београду нисам могла да одем на час фотографије на примењеној академији. Људи у Холандији су начуљених ушију, из године у годину мењају програм и он није закуцан следећих 20 година ‒ истиче наша саговорница која је недавно боравила у резиденцији у Љубљани.

Тамо је зарад свог рада сарађивала с њиховим институтом за физику.

‒ Знамо да у свемиру влада вакуум и занимало ме je шта се догодило са звуком. Фокусирам се на међупростор и питам се шта је звук, шта је шум и како дајемо значење стварима. Уопште, занима ме на који начин организујемо податке. У једном раду сам се питала како смо дошли до књиге, до садржаја, индекса података. Поредила сам то с организовањем баште и открила да су многи песници били и баштовани. Нашла сам изузетне примере дизајна башти у Холандија и сада пишем текст о томе како башта може да буде колекција информација, правим паралелу књиге и биљке, речи и ћелија. А све питајући се како да убацимо информације у ДНК за трајно чување информација и меморије.

Катарина је оформила групу Art and Science у Београду, где су укључени професори с филозофије, архитектуре, математике, ликовне академије.

‒ За сада имамо четири теме, а једна од њих је „Пукотина”. Архитекта може да прича шта се деси ако напукне под зграде коју су подигли, људи с ликовне академије говоре о пукотини у завршном слоју слике, а филозоф о пукотини у сазнању. С бриселским физичаром Франсисом Хејлигхеном тренутно пишем рад о основама Art and Science ‒ каже Катарина Петровић, која има позив да предаје на академији за дизајн у Диселдорфу.

За пионире у области звука, којим се бави, издваја Џона Кејџа, код нас Владана Радовановића, потом Брајана Ина, а до свих поменутих идеја, каже, довело ју је оно што уметница Камиј Енро зове убитачна радозналост. „Очарана сам светом. Интересују ме језик, чула, време, присуство и оно кад професор медија и иновација у Сиднеју Даглас Кан каже да је цела историја уметности само прича о лептиру који пије сузе корњаче. Сви се само трудимо да будемо запамћени, да оставимо траг. Бавим се тим моментом шта бирамо да сачувамо, а шта не.”

‒ Креативно размишљање за мене је једнако асоцијативном размишљању. Кад сам кренула да се бавим језиком, питала сам се о постанку и читала сам митове. Многи митови се управо баве звуком и у основи језика је звук. Читала сам теорије Ноама Чомског, Вилијама Бароуза, па све до идеје да је језик вирус из свемира. Феноменологија језика доводи нас до физике звука. У простору где нема звука, сама сфера постаје звучник. Није тачно да ако вриштите у свемиру нико вас не чује. Шта год вас додирује чује вас. Има идеја које вреди истраживати ‒ каже Катарина Петровић.

Волела би, каже, да Art and Science не постане правац јер би га то, сматра, само лимитирало. Као омиљени уметнички дуо издваја Евелину Домнич и Дмитрија Гелфанда који повезују информатику, хемију, физику и филозофске праксе. Добитници су Јапанске награде за изврсност у медијским уметностима и четири почасна признања „Ars eletronica”, које се додељује у Линцу за поље електронике, интерактивне уметности, компјутерске анимације и дигиталне културе.

‒ На перформансу су приказали левитацију честице воде уз помоћ звука и како се моделира звук, тако се мења и форма воде. У капљицу воде уперили су ласер и та дифракција светлости се види на видео-пројекцији. Посматрач је дословно опчињен јер и најбољи апарати не могу да ухвате ту брзину. Они се баве лимитима и тиме шта можемо да видимо и шта можемо да знамо. Доводе публику до тог зида и поручују: „Сад даље замишљајте”, и можда је то замишљање у ствари и најбоље.