Трпеза љубави у манастиру Сланци

Обилазећи групице људи, док промиче крај табли са исписаним речима песме „Симбол вере” такси се приближава улазу у порту сланачког манастира Светог архиђакона Стефана. Светиња, метох Хиландара, празнује своју летњу славу – Пренос моштију светог првомученика и архиђакона Стефана. Као и увек кад се у Сланцима обележава овај дан, све врви. Литургија је завршена, а стотине људи, верника из целог Београда, поседале су око велике трпезе постављене у две сале. Хране има у изобиљу – на овај празник нико од гостију светиње неће остати гладан.

– Спремили смо чорбу од поврћа, пасуљ пребранац, колаче, пите, салате... За око три сата савили смо 2.000 сарми које смо кували у великим казанима од стотинак литара. Доста састојака стигло је из манастирских пластеника па тако имамо домаћи парадајз, краставце, паприку, лук, купус... – објашњава куварица Гордана Гвозденовић којој су у припреми оброка и ове године помогле колегинице и колеге из панчевачке „Петрохемије”.

Овакви оброци у Сланцима постали су обичај. Осим у дане славе, бесплатан ручак у манастиру послужују и викендом после службе. И тада зна да дође по 500, 600 људи.

Када се Гоца, и сама из свештеничке лозе, прикључила припремању оброка у овој богомољи, почели су с крофнама и кафом. Како је све више људи долазило, уводило се још јела. Данас се, како би свако добио пун тањир, све спрема у огромним казанима и тепсијама. Да се све зготови на време организују се праве „мобе” па су тако вредни помоћници и помоћнице почели да припремају славу још од прошле суботе.

– Када се заврши литургија, имамо хришћанску трпезу на којој се народ послужи. Игуман Андреј је веома гостопримљив и за све који овде дођу, то је агапе, односно трпеза љубави, за којом је свако добродошао. После ручка, овде се држе и предавања, где се народ учи вери и приближава православној традицији – објашњава куварица Гоца, док окупљени, млади и старији православци, прелиставају за време ручка даровану књижицу „Наш живот у цркви”.

Просветна радница Снежана, косе покривене белом марамом, стоји са пријатељицом и тихо разговарају. Овде, каже, дође кад год може. Осим што живи у близини, оно што је у манастир Светог архиђакона Стефана доводи, јесте и јака вера.

– Људима прија кад осете сву ову љубав и добију могућност да се приближе вери. Чак и они који дођу као туристи, да обиђу манастир у Сланцима за који су од некога чули, осете благодет која овде постоји. Они који су дубље у вери овај ручак доживљавају као трпезу љубави и продужетак литургијског живота. За неке је то излет у околини Београда. Нажалост, има и оних којима је ово можда једини пристојни оброк у неколико дана – прича четрдесетшестогодишња Снежана.

Бранко Вучковић у манастир у Сланцима долази већ 35 година. На почетку их је долазило по шесторо, седморо побожних и мисаона именица је, вели, било, да се скупи десеторо људи. Сада му је, каже, драго да у порти види на стотине људи.

– Ако све језике света говорите и ако горе премештате, то је ништа без љубави. Важно је да схватимо да материјално треба да оставимо по страни, а да нам љубав буде испред свега. Треба да волимо своју браћу и сестре и да им помажемо. То Бог тражи од нас. Чему ова саборност ако међу нама нема љубави, и ако окренемо леђа гласном, болесном, нагом… – поучава Вучковић.
 

Послушања игумана Андреја

Литургију је одржао и трпезу у манастиру благословио патријарх Иринеј који је и ручао са народом. Уз њега је био и дугогодишњи старешина манастира, игуман Андреј. Он није причљив, кажу, али је пун љубави и разумевања за сваког верника. Његов смирени ауторитет учинио је да га многи изаберу за свог духовног оца. Он је глава манастира, даје „послушања”, односно упутства и савете за све што се ради на манастирском имању.

Верници у манастирском животу

Манастир Светог архиђакона Стефана је метох Хиландара и, како објашњава куварица Гордана Гвозденовић, у манастирски живот активно су укључени верници. Они помажу и рад манастира, у коме се држе пластеници и гаји стока.

Према једној од теорија, манастир је основао Свети Сава, док је према другој светињу утемељио краљ Драгутин у 13. веку.

Процветао је у време деспота Стефана у 15. веку, али и за време владавине деспота Ђурађа Бранковића када је добио данашње име. Манастир је у више наврата разаран и обнављан. Шездесетих година прошлог века патријарх Герман положио је камен темељац за градњу новог манастира који је освештан 1967. године.