Ђиковић: Нисам хтео да личим на друге

Гваш и акварел, рани радови сликара и графичара Марија Ђиковића (1942) биће представљени на изложби која ће бити отворена вечерас у 19 часова, у Галерији ФЛУ у Београду. До 27. августа биће изложено око тридесетак дела насталих 1979. особеним уметничким стилом, који је тек много касније сврстан у трансавангарду, дефинисану захваљујући италијанском теоретичару Бониту Оливи. Ђиковићево стваралаштво блиско је фантазији – маштовит преображај митолошких и религиозних симбола и мотива у нове приказе, онако како је он осећао да је потребно. Уметник је сликарство дипломирао на београдској академији у класи Љубице Цуце Сокић, а на графичком одсеку је магистрирао у класи Бошка Карановића и Марка Крсмановића. Своје радове излагао је на 23 самосталне изложбе и на више од 300 колективних у земљи и иностранству.

– Доста дела сам урадио у стилу који је Бонито Олива означио као трансавангарда. Он је на Бијеналу у Венецији осамдесетих инаугурисао групу младих италијанских уметника називајући трансавангардом њихов уметнички поступак. Ни не знајући шта се тад дешава у свету јер нисам много путовао, а интернета није било, ја сам исто тако сликао и тек када је протекао дуг период онда су моја дела тако окарактерисали. Кад се нешто ново појави у уметности, потребно је да прође неко време да би се нешто вредновало и сврстало у неки правац. Занимљиво је да припадам генерацији концептуалних уметника, али сам другачије мислио од њих. Тада се веровало да је сликарство мртво, али се испоставило да је у тој лепези стваралаштва оно свуда у свету егзистирало. Тако да смо добили Баскијата у Америци, Базелица у Немачкој, Италијане, а ја сам био овде и радио то што сам радио – каже Марио Ђиковић за „Политику”.

Своју уметност Ђиковић креира као сликарску/цртачку реакцију на локалну средину (којој припада), у којој су се, у то време, укрштали различити уметнички правци соцреализма, модернизма, Медиале, минимализма, концептуализма...

Критичари истичу да су зато дела Марија Ђиковића, која ћемо видети у Галерији ФЛУ, значајна, не само због тога што допуњују контекст уметности која настаје осамдесетих година 20. века већ и зато што доприносе бољем разумевању живота и рада оних уметника, који су тада деловали ван система институција, као што су академије, факултети, омладински, студентски културни центри.

– Сликао сам онако како сам осећао да би требало и од када сам се определио 1963. да будем сликар, четкицу нисам испуштао. Моје слике налазе се и у колекцији МСУ и у Народном музеју. Савременици нису често разумели моју трансавангарду. Дешавало се да са мном неки професори нису разговарали. Професор Лазар Возаревић је током студија пола године пролазио поред мене и није са мном разговарао, али је на крају схватио да сам попуно свој и дао ми је десетку. Нисам хтео да личим ни на кога. Радио сам само оно што је мени самом имало смисла – каже Марио Ђиковић.