Графички колектив на добром путу до новог простора

Иво Андрић и Коча Поповић били су чести посетиоци на изложбама у галерији Графичког колектива на Обилићевом венцу у Београду, као и Стева Раичковић и многе друге личности из света уметности и културе. Од 1949. па све до прошле године ГК је живео на тој адреси, у аутентичном унутрашњем простору, који је уз ламперију и огледала дизајнирао 1963. архитекта Пеђа Ристић. Било је то култно место, права Кућа уметности. Репрезентативна и антологијска изложба из колекције ГК, управо завршена после два месеца у Галерији САНУ, под називом „Отисак времена 70/∞, Графички колектив –70 година” и истоимена публикација управо су подсетили на славну прошлост и моралну и материјалну баштину ове институције.

Откад је исељен из простора на Обилићевом венцу пре годину дана, у мали некадашњи сликарски атеље, ГК се бори да достојанствено настави да ради. Много елемената те борбе почива на ентузијазму уметника, чланова ГК, залагању дугогодишње кустоскиње и уметничке директорке ГК Љиљане Ћинкул, али и познатих историчара уметности др Ирине Суботић, Гордане Поповић Васић, Љиљане Слијепчевић и др Јерка Денегрија, чији се текстови налазе у публикацији. О томе какав је ефекат и одјек у јавности побудила ова годишњица – седам деценија постојања, да ли долазе бољи дани за Графички колектив, да ли наша земља жели да сачува ову кућу уметности и њену величанствену збирку за „Политику” говоре, у смислу резимеа, поменути историчари уметности.

– Ефекат прославе 70. годишњице огледа се у виду добрих сигнала из Министарства културе. Постоји одређени простор који се предвиђа за Графички колектив, а налази се у Улици Драгослава Јовановића 11. Били бисмо веома задовољни тим простором и мада је у дерутном стању, свакако може да се приведе намени. ГК једва чека да се то догоди. А у међувремену, упркос тешкоћама, радимо као да је све у најбољем реду. Први иницијатор изложбе одржане у Галерији САНУ била је колегиница Рада Маљковић, а академици су радо прихватили ту идеју јер су многи од њих били чланови и пријатељи ГК још од младости. Задовољан је и председник академије Влада Костић, који је отворио поставку, као и управник галерије Душан Оташевић. Ова изложба покренула је и питање Колекције ГК јер још од када је основана почетком педесетих година постојала је идеја да прерасте у кабинет графике и верујемо да ће се и то остварити – саопштава Љиљана Ћинкул.

Ентузијазам, љубав и осећање заједништва унели су у ГК оснивачи Бошко Карановић, Мирјана Михаћ, Драгослав Стојановић Сип и Миле Петровић. Убрзо се придружио Драгољуб Кажић и други уметници, а то су наставиле и следеће генерације. Ћинкул истиче да је „ГК велика кућа уметника, у њему је више од 1.600 изложби одржано током седамдесет година рада, а неколико стотина у другим градовима, државама, континентима”.

– Наша колекција има више од 5.000 радова. Готово да нема уметника из некадашње Југославије који код нас није излагао, а наше изложбе су се редовно отварале 1, 11. и 21. у месецу – додаје она.

Јерко Денегри, који је за ГК посебно везан још од студентских дана, јасно изражава своје мишљење:

– Нема сумњи да би Београд требало да чува институцију као што је ГК, која има дугу традицију и потребна је свим графичким уметницима. Ова борба за очување требало би да се заврши повољно и у склопу ње је и изложба у Галерији САНУ и публикација која говори колико о продукцији, толико и о важним изложбама које су ту организоване. Требало би да ова средина учини да ГК не само опстане него и да се развија у складу с новим потребама данашњих стваралаца.

Денегријева колегиница Љиљана Слијепчевић такође додаје да се нада „да ће они који воде културу ове земље схватити да није безначајно што је ова изложба одржана баш у Галерији САНУ”. – Ова поставка је и резиме развоја графичке уметности код нас, од Другог светског рата до данас. Надам се да ће бити решен не само статус ГК као институције већ да ће сама уметност графике стећи достојну пажњу – додаје.

Гордана Поповић Васић наводи да је ГК за седам деценија постојања показао професионалност, ширио своју делатност, остваривао сарадњу с другим центрима и створио значајну колекцију.

– Све се то дешавало у малој галерији на Обилићевом венцу, коју је генијално пројектовао архитекта Пеђа Ристић, а која је постала култно место уметничке графике, графичког дизајна и других области визуелних уметности. Данас када је ГК остао без тог простора држава има шансу да ода признање њиховим постигнутим дометима тиме што ће овој институцији доделити много бољи излагачки простор за представљање савремене продукције и постојеће збирке и омогућити даљу делатност овој установи која у будућности треба да прерасте у озбиљан музеј графике – подвлачи Гордана Поповић Васић.

И за крај уважена историчарка уметности Ирина Суботић каже да „Београд обилује просторима који би се могли адаптирати за ГК”. – Не само да се центар града и његове традиционалне продавнице празне због нагомилавања тзв. шопинг-молова већ и сасвим близу центра града постоје неискоришћена некадашња индустријска и војна постројења која би могла да реше нагомилане проблеме у култури. Не ради се само о горућем питању ГК, већ и о готово свим нашим музејима чији су депои препуњени, а изложбене сале премале (ако уопште и постоје!) да се јавности представи благо које се у њима чува – објашњава Ирина Суботић.

Наша саговорница изражава наду да ће се у догледно време решити проблеми ГК.

– Очевидно није у питању недостатак новца: видимо како се галантно подижу фонтане и раскошно поплочавају улице и тргови прескупим материјалима, зидају стадиони и организују ефемерни фестивали. Недостатак је свести о значају установа културе, недостатак је знања и поштовања наслеђа; маше се дигитализацијом и тзв. креативним индустријама као знаком савремености, а запостављају се установе на којима почива наша истинска култура – тврди Ирина Суботић. А на питање како види будућност, додаје:

– Имајући у виду да живимо у времену предоминантне визуелне културе ГК је очевидно спреман да преузме низ задатака: да чува, истражује и излаже своје богате колекције, и да тако представља нашу уметност попут неког музеја или Графичког кабинета, какви постоје у свету. Могао би да буде место које би помагало уметницима у издавању графичких листова што би значило врсту економског осамостаљивања, што је некада и била идеја при оснивању колектива. Едукативни рад би надокнадио оно што недостаје нашем посрнулом школству у којем једва да има места за ликовно односно визуелно образовање. Убеђена сам да сада Министарство културе неће моћи да дозволи да делатност ГК једноставно пресахне.

Наша саговорница додаје да је разлог више за опстанак ГК следећи:

– Београду и Србији потребна је институција високих критеријума, управо данас, у временима оптерећеним визуелним понудама, често некритичких, аматерских, непрофесионалних, готово увредљивих, до кича доведених решења којима нас засипају на улици, у продавницама, на телевизијским екранима, у разним рекламама, на опремама производа... То је само још један задатак који би Графичком колективу могао да буде поверен.