Бахате филмаџије

Док сам са пријатељима седео у једном од кафића између Кнез Михаилове улице и Топличиног венца, уочио сам филмску екипу која је снимала кадар у којем веома млада девојка са зеленом косом вози тротинет кроз пешачку зону. Филмаџије нам углавном нису сметале, а ни ми њима. Засметало ми је, међутим, када сам видео да један младић иза сниматеља носи таблу са натписом. Таблу је с времена на време премештао с једног на друго место. Табла је виша од метар и по и садржала је опширан текст. Пришао сам табли, у нади да ћу пронаћи податке о филму који се снима. Нажалост, натписом на табли се крајње оштрим тоном забрањује фотографисање било чега што је у вези са снимањем на улици и прети грађанима, на не баш тачном српском језику, да ће „у случају неовлашћеног сликања или снимања таква особе бити моментално уклоњена са овог простора” и да ће против ње бити покренут „грађански и кривични поступак у складу са законом”. Даље, филмска екипа најављује „задржавамо право да контролишемо и конфискујемо снимајуће уређаје” и да ће снимљени материјал бити моментално заплењен и трајно обрисан.

Као житељ Београда, доживљавам ове претње као крајње увредљиве и бесмислене. Њихов аутор треба да зна да приватна лица, као што су чланови филмске екипе, била она домаћа или страна, не могу да изричу забране и претње на јавном месту. Овлашћење да привремено одузимају предмете од грађана, па између осталих и мобилне телефоне или друге уређаје, имају искључиво надлежни државни органи, под строго предвиђеним условима. То чини поруку филмске екипе безначајном, поготово што нису овлашћени да „моментално уклоне особе са простора”. Ниједан закон не дозвољава било ком приватном лицу да „заплени” мој мобилни телефон, да га „конфискује” и да брише садржаје по сопственом нахођењу. За одузимање предмета, и то привремено, потребна је сумња на кривично дело и одлука суда, а не вербалне претње чланова филмске екипе.

Подсећам чланове филмске екипе да су гости у нашем граду и да би требало да се понашају коректно према домаћинима, а не да им прете.

Све ово дешава се на јавном месту, где потпуна приватност не постоји. Она може да се обезбеди адекватним планирањем терена, а не бахатим постављањем табле са текстом који вређа грађане Србије. Такво понашање не може да наиђе на одобравање Београђана, без обзира на то колико новца то доноси у буџет града, или доприноси његовом имиџу. Сумњам да ће се у филму уопште моћи препознати да је реч о Београду, а не о Паризу или Берлину, где је снимање, узгред речено, десет пута скупље.
Александар Међедовић