Осионост војног врха

Овлаш сам у „Погледима” последњег дана предизборне кампање рекао да би можда педесетак хиљада гласова војне популације могло да преломи актуелну страницу српске демократије. Чини ли се данас да је тако, да су та три посланичка мандата претичући или недостајући капитал у посткоалиционим рачунима којима смо сви помало слуђени.

Претходна теза је у вези са инспиративним текстом „Цунами с Дунава” Мирослава Лазанског („Политика” 17. маја), који сецира актуелну војну збиљу илуструјући је с неколико типично војних бахатости и инаћења. Има ли шта да се дода или одузме датим редовима, хоће ли војни врх можда реаговати или ће се у јавности закуцати изнето мишљење да се генералски чинови, између осталог, деле и по личним симпатијама, у изборној тишини, итд?

Кад је о унапређењима реч, земље које држе до себе, раде то уз дан своје државности, евентуално уз дан матичне армије. СФРЈ је деценијама нове генерале промовисала искључиво 22. децембра, СРЈ је то мало разводнила па смо имали летње и зимске генералске промоције, у СЦГ је то рађено одока, како је који члан Врховног савета одбране симпатисао којег свог пулена.

Наставља ли Србија својеврсни континуитет осионости војног врха – питање је суштинског карактера. А формалног – зашто ова генералска свечаност није обављена 13. фебруара па да све грми од званичности и достојанства. Никад 9. мај није био повод за кићење генерала храстовим гранчицама, чак ни кад су одржаване велелепне војне параде, а никад ни пред изборе. Зашто кабинет врховног команданта није дао РТС-у да то, као безброј пута досад, саопшти у ударном термину претходне вечери?

С друге стране, је ли овај генералски пакет само добар маркетиншки трик – кобајаги нису добили чинове у изборној кампањи, а у ствари јесу. Цела је војска знала за то и куд ћеш, ваљда, боље пропаганде и сигурнијих гласова. Или је можда неки мекши функционер под командним шатором апсолутне војне власти Србије оценио да би то било најгрубље могуће манипулисање војском и дигнитетом нових генерала који ће и те како бити потребни на путу ка рампи НАТО-а.

Једна је корекција нужна у броју нових чланова војне елите. Шеснаест је бригадних генерала, а седамнаести је требало да буде комодор, што је морнарички еквивалент генералу с једном звездицом. Али како комодор српске војске кад тог чина нема у недавно усвојеном закону?! Или ће свемоћни менаџмент МО комодора Терзића, цењеног млађег колегу, очас посла превести из морнаричког у ес-ем-бе дезен.

ЈНА је имала 150 генерала, међу којима и оне задужене за комунизам или за пољопривредну делатност. Али никад на челу војне полиције. Увек је та снага била ушушкана у структуре безбедности, а сад ево: ВС десет пута мање од ЈНА али са генералом командантом војне полиције. Има ли овај модел икакве сличности са фаворизовањем оне друге полиције половином деведесетих, има ли каквог објашњења за ово, а да није отрцана фраза како је то урађено по стандардима атлантске алијансе?

Кад је реч о услову да се годину дана стажира на генералском месту пре унапређења, ствар је личног односа врховног према закону, хоће ли га поштовати или не. Знам, тако, тројицу пуковника, докторе егзактних наука, који су одстажирали и више да би их уместо заслужених генералских чинова одувао цунами нове српске државно-војне мисли, рецимо 2002. када је из правца Брисела протутњао Србијом.

Даље, није коректно са становишта јавности питати како се то једна респективна јединица – Речна флотила – нашла на удару бизарности прве врсте. Довољно је прошетати београдским Ушћем и видети својеврстан плутајући споменик самовољи морнаричког врха у Генералштабу када је 2000. у војсци без лекова и хране, а без икаквог плана искеширано из резерве начелника ГШ безмало пола милиона марака за нешто што ничему није послужило све ове године. Није ли онда циљ куповине тог сплава био спасавање једне посрнуле бродарске компаније из Пожаревца?

Прошле године је генералштабни смисао за егзибиције купио систем за сигурност ронилаца, тзв. мобилну варијанту вишемесне барокоморе. Неспорно да је требало нешто набавити, али не контејнерску скаламерију тешку 17 тона од које војну логистику већ спопада мука, и свакако не комору за дубину роњења од 110 метара. Где ће то српски рониоци и командоси имати прилику да роне до тих дубина и каква је пратећа медицина потребна, питања су која спадају у алфабет специјалности за које ВС нема решења. Такав систем, рецимо, немају Хрватска, Италија или Грчка.

Зар ово није јаче од свих сплавова и кишних кабаница намењених Српској морнарици које нема у законским документима. Али је зато тај контејнер који има тенденцију да постане непокретност плаћен скоро пола милиона евра. Дотле поменути сплавови поред свега побројаног у опреми имају и по једну удицу за сваког бродоломника – да пецају ако огладне ту негде око Крчединске аде.

Војни коментатор