Одолели пожарима и затирању

Зајечар – Сасвим скромна свечаност зајечарских архивара и њихових гостију била је, ових дана, у нескладу са улогом коју ова институција има у култури и историји Тимочке крајине већ пуних шест деценија. На великим мукама, у послератном хаосу, била је 14. априла 1948. године, на дан оснивања, Радмила Бајо, први директор ове установекоја се тада звала Архивско средиште, основано за девет тимочких срезова. Радмила Бајо била је очајна због сазнања да су, у периоду од 1876. до 1945. године, турски, бугарски и немачки завојевачи потпуно уништили 136 фондова, а сачуван је био тек само 161 фонд.

У минулих 60 година многе празнине су попуњене (Архив данас има 3.000 метара архивске грађе са 480 фондова и збирки и 520 регистратура), а актуелни директор ове установе Надежда Педовић с поносом истиче да је Историјски архив „Тимочка крајина” добитник највећег сталешког признања „Златна архива”, да је пословање у њему потпуно компјутеризовано, а грађа филмована и дигитализована. Већ три године ова зајечарска кућа културе налази се и на Унесковом сајту културних институција, где су доспели још само Архив Панчева и Историјски архив Србије.

Очувани корени народа

Зајечарске архиваре као да мотивише и то што је архитектонско здање зграде у којој раде једно од најлепших у Тимочкој крајини. У нескладу са тугаљивом хроником институције и њених докумената. Окупатори су се трудили здушно да униште сваки писани траг о тимочком живљу и његовом дугом трајању на овом простору, на овој опасној ветрометини и раскрсници. Туђини су увек, најпре, палили архиве па потом убијали и прогањали људе – од најмањег тимочког села, до нахијских и обласних седишта.

Жалосно стање фондова и архивске грађе потпуно је утврђено тек првим пописом 1950. године, две године након оснивања Архивског средишта, претече данашњег Архива. Утврђено је да су највећи део грађе, између 1941. и 1945. године, попалили Немци и Бугари. Као и у Првом светском рату, завојевачи су поново, али сада још темељније, настојали да униште корене овог народа и све трагове о његовом трајању. Бугари су спроводили бугаризацију и тако што су у току рата засновали и водили администрацију на бугарском језику. Срећом, добар део грађе о овом раздобљу сачуван је у београдским архивама и њима се данас служе истраживачи са тимочког подручја.

Корени трајања Тимочана очувани су и разним другим довијањима, најчешће откупом. Тако су добро попуњене и збирке о Тимочанима Николи Пашићу и Ђорђу Генчићу, значајним актерима савремене српске историје. Откупљено је и доста старих вредних књига којима је добро попуњена овдашња архивска библиотека.

На основу прикупљене грађе објављено је 50 књига, а на штампање чека још доста рукописа. Међу тим рукописима је и онај чији је аутор енглески официр Џаспер Рутем. Његова будућа књига зове се „Избегавање борбе” и сведочи о доживљајима енглеске војне мисије која је годину дана (од средине 1943. године) провела међу четницима Драже Михаиловића у Кучајским планинама. На објављивање чека и рукопис књиге свих пописа становништва у Тимочкој крајини – од 1834. до 1990. године, коју је приредио Љубодраг Поповић, пензионисани архивски саветник у Архиву Србије.

Крај сеобама

У зајечарском Архиву чувају се и 42 вредна документа о Николи Пашићу до којих је својевремено дошао Ђорђе Раденковић, новинар „Политике”. Постхумно је објављена и Раденковићева књига „Пашић и Србија”.

Дуго се зајечарски Архив сељакао од једне до друге ненаменске зграде. Најпре је био смештен у згради данашњег Народног музеја, а коначно је прави смештај добио 1979. године. Тадашњи директор Архива Светомир Петровић (умро 1996. године) успео је да издејствује да се изузетно лепа грађевина у стилу старе грађанске архитектуре откупи од потомака предратног власника рудника„Боговина” и преуреди у простор за смештај архивске грађе.

Петровићев наследник Бора Димитријевић саградио је нови велики депо уз стару зграду Архива, а у ту градњу употребљен је и део самодоприноса грађана Зајечара намењен комуналном уређењу града.

Сада ретко који архив у Србији има тако добре услове за смештај и чување архивске грађе. Архив има и добру опрему и добре стручњаке. Недавно је добио и савремену галерију за изложбе и промотивне скупове, ове године биће обновљен кров и поткровље. Коначно, завршен је и Водич кроз архивску грађу, који ће бити од велике користи истраживачима. У овој јубиларној години биће и нових издања књига и нових изложби.

У штампи се налази и пети број архивског годишњака „Архивско наслеђе” (излази од 2003. године), а до краја ове године биће одржан и научни скуп о Аци Станојевићу, истакнутом радикалском прваку из Књажевца, дугогодишњем сараднику Николе Пашића.