Међународно право је постало фарса

Изузетнo је тешко, а са аспекта развоја човечанства трагично, изрећи тврдњу из наслова овог текста. Али је, изгледа, она сасвим тачна. Ево неких аргумената за ову констатацију. Међународно право се данас, у другој деценији 21. века, примењује искључиво ако је у интересу светских моћника, најјачих држава на планети. Ако, тренутно, није у њиховом „националном” интересу, утолико горе по међународно право. Тада се оно игнорише, суспендује или укида. Позивање на међународно право или усвојене резолуције, политички и дипломатски се на сваки начин заобилази. Много је других доказа, али у нашем случају то се односи на Резолуцију СБ УН 1244, на Дејтонски споразум о прекиду рата у БиХ, на Бриселски споразум Београда и Приштине под окриљем ЕУ, на Повељу УН, на Хелсиншки завршни документ КЕБС (ОЕБС), на ЦЕФТА споразум итд.

Велике силе у ходу, према тренутној потреби, стварају нове основе међународних односа, у којима „сила закон мења”. Сетите се само поништавања од стране САД изузетно значајних међународних споразума: са СССР-ом (ИНФ) о ракетама средњег и краћег домета (500 до 5.500 км) из 1987, споразума о мирољубивом коришћењу нуклеарне енергије са Ираном из 2015. и Париског споразума о климатским променама из 2016. Пао је у воду и тешко постигнути Римски статут Међународног кривичног суда из 2002, који су ратификовале 104 државе. Није поштовано много других важних докумената, којима се обезбеђивало да човечанство не закорачи у хаос и ново силеџијско наметање воље о „приоритету сопственог интереса” над међународним правом. Слично је и са брегзитом, којим Велика Британија, после деценија постојања и коришћења предности заједничког слободног тржишта, жели да напусти ЕУ без икаквог договора о заштити интереса обе стране.

Шта рећи о злоупотреби, накарадном и крајње арбитрарном коришћењу појма геноцид за притисак или кажњавање непослушних држава. Подсећам, није никада употребљен термин геноцид за коришћење атомске бомба у Хирошими, 6. августа 1945. године (више од 148.000 мртвих у првом тренутку, а 250.000 у наредних пет година), и Нагасакија, 9. августа 1945, када је погинуло 73.000 људи. Колико је тек било болесних и осакаћених у наредним деценијама. Није коришћен тај термин за последице Корејског или Вијетнамског рата, за агресију НАТО-а на СРЈ 1999, за рат у Авганистану, за две интервенције у Ираку 2003, па све до 2011. године (по проценама 654.965 жртава, од којих 16.623 ирачких војника, а остало су цивили), ради наводног уништења оружја за масовно уништење, чије је постојање лажно утврђено, или за напад на суверену Либију са хиљадама погинулих, итд. Али се тај термин користи за трагична страдања војника ратног злочинца Насера Орића и недужних грађана Сребренице у сукобу са снагама Републике Српске 1995 – да би се Србија и Република Српска прогласиле за геноцидне државе. Ствар је изузетно озбиљна: да није било вета Русије, у СБ УН би 2018. године била усвојена резолуција, коју је званично предложила Велика Британија (наш традиционални „пријатељ” и рођачка земља наших краљева из историје), којом би се Србија прогласила за геноцидну државу.

Дакле, за геноцидну државу није проглашена Немачка, после Хитлеровим ратом проузрокованих 55 милиона жртава у читавом свету (око 26 милиона у СССР-у, око шест милиона у Пољској, више од пет милиона Јевреја, 1.750.000 у Југославији и великог броја погинулих у другим земљама), али је у 21. веку за геноцидну требало прогласити Србију. Није за геноцид осуђена усташка Независна држава Хрватска, са од Ватикана одобреним поступком – „трећину Срба насилно превести у католичанство, трећину протерати, а трећину ликвидирати” у Јасеновцу, Пребиловцима и на бројним стратиштима у српским деловима те усташке државе – Горском котару, Лици, Кордуну, Далмацији и залеђу, али би била проглашена Србија, која се данас бори да очува своју целину гарантовану међународним правом, које никога на Западу не интересује.

Да ли то улазимо у нови период међународних односа, у којима мали и мање моћни треба да буду марионете у служби интереса моћних сила (пиони на „Шаховској табли” Збигњева Бжежинског), без икаквих права и интереса, да не би били кажњавани санкцијама, претњама, неодобреним агресијама и бомбардовањима, изолацијом и сталним притисцима? Ко, данас и убудуће, објективно и озбиљно може да се позива на међународно право?

Редовни професор универзитета