Međunarodno pravo je postalo farsa

Izuzetno je teško, a sa aspekta razvoja čovečanstva tragično, izreći tvrdnju iz naslova ovog teksta. Ali je, izgleda, ona sasvim tačna. Evo nekih argumenata za ovu konstataciju. Međunarodno pravo se danas, u drugoj deceniji 21. veka, primenjuje isključivo ako je u interesu svetskih moćnika, najjačih država na planeti. Ako, trenutno, nije u njihovom „nacionalnom” interesu, utoliko gore po međunarodno pravo. Tada se ono ignoriše, suspenduje ili ukida. Pozivanje na međunarodno pravo ili usvojene rezolucije, politički i diplomatski se na svaki način zaobilazi. Mnogo je drugih dokaza, ali u našem slučaju to se odnosi na Rezoluciju SB UN 1244, na Dejtonski sporazum o prekidu rata u BiH, na Briselski sporazum Beograda i Prištine pod okriljem EU, na Povelju UN, na Helsinški završni dokument KEBS (OEBS), na CEFTA sporazum itd.

Velike sile u hodu, prema trenutnoj potrebi, stvaraju nove osnove međunarodnih odnosa, u kojima „sila zakon menja”. Setite se samo poništavanja od strane SAD izuzetno značajnih međunarodnih sporazuma: sa SSSR-om (INF) o raketama srednjeg i kraćeg dometa (500 do 5.500 km) iz 1987, sporazuma o miroljubivom korišćenju nuklearne energije sa Iranom iz 2015. i Pariskog sporazuma o klimatskim promenama iz 2016. Pao je u vodu i teško postignuti Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda iz 2002, koji su ratifikovale 104 države. Nije poštovano mnogo drugih važnih dokumenata, kojima se obezbeđivalo da čovečanstvo ne zakorači u haos i novo siledžijsko nametanje volje o „prioritetu sopstvenog interesa” nad međunarodnim pravom. Slično je i sa bregzitom, kojim Velika Britanija, posle decenija postojanja i korišćenja prednosti zajedničkog slobodnog tržišta, želi da napusti EU bez ikakvog dogovora o zaštiti interesa obe strane.

Šta reći o zloupotrebi, nakaradnom i krajnje arbitrarnom korišćenju pojma genocid za pritisak ili kažnjavanje neposlušnih država. Podsećam, nije nikada upotrebljen termin genocid za korišćenje atomske bomba u Hirošimi, 6. avgusta 1945. godine (više od 148.000 mrtvih u prvom trenutku, a 250.000 u narednih pet godina), i Nagasakija, 9. avgusta 1945, kada je poginulo 73.000 ljudi. Koliko je tek bilo bolesnih i osakaćenih u narednim decenijama. Nije korišćen taj termin za posledice Korejskog ili Vijetnamskog rata, za agresiju NATO-a na SRJ 1999, za rat u Avganistanu, za dve intervencije u Iraku 2003, pa sve do 2011. godine (po procenama 654.965 žrtava, od kojih 16.623 iračkih vojnika, a ostalo su civili), radi navodnog uništenja oružja za masovno uništenje, čije je postojanje lažno utvrđeno, ili za napad na suverenu Libiju sa hiljadama poginulih, itd. Ali se taj termin koristi za tragična stradanja vojnika ratnog zločinca Nasera Orića i nedužnih građana Srebrenice u sukobu sa snagama Republike Srpske 1995 – da bi se Srbija i Republika Srpska proglasile za genocidne države. Stvar je izuzetno ozbiljna: da nije bilo veta Rusije, u SB UN bi 2018. godine bila usvojena rezolucija, koju je zvanično predložila Velika Britanija (naš tradicionalni „prijatelj” i rođačka zemlja naših kraljeva iz istorije), kojom bi se Srbija proglasila za genocidnu državu.

Dakle, za genocidnu državu nije proglašena Nemačka, posle Hitlerovim ratom prouzrokovanih 55 miliona žrtava u čitavom svetu (oko 26 miliona u SSSR-u, oko šest miliona u Poljskoj, više od pet miliona Jevreja, 1.750.000 u Jugoslaviji i velikog broja poginulih u drugim zemljama), ali je u 21. veku za genocidnu trebalo proglasiti Srbiju. Nije za genocid osuđena ustaška Nezavisna država Hrvatska, sa od Vatikana odobrenim postupkom – „trećinu Srba nasilno prevesti u katoličanstvo, trećinu proterati, a trećinu likvidirati” u Jasenovcu, Prebilovcima i na brojnim stratištima u srpskim delovima te ustaške države – Gorskom kotaru, Lici, Kordunu, Dalmaciji i zaleđu, ali bi bila proglašena Srbija, koja se danas bori da očuva svoju celinu garantovanu međunarodnim pravom, koje nikoga na Zapadu ne interesuje.

Da li to ulazimo u novi period međunarodnih odnosa, u kojima mali i manje moćni treba da budu marionete u službi interesa moćnih sila (pioni na „Šahovskoj tabli” Zbignjeva Bžežinskog), bez ikakvih prava i interesa, da ne bi bili kažnjavani sankcijama, pretnjama, neodobrenim agresijama i bombardovanjima, izolacijom i stalnim pritiscima? Ko, danas i ubuduće, objektivno i ozbiljno može da se poziva na međunarodno pravo?

Redovni profesor univerziteta