Докле ћемо да се брукамо

Уместо да се сва пажња усмери ка великом успеху Црвене звезде и њеном уласку у Лигу шампиона, готово у свим медијима се расправља о тенку који је постављен на северном делу нашег највећег стадиона.

Невероватно је, поред толико великана које је изнедрила Црвена звезда за 74 године постојања, да је навијачима могла пасти на памет идеја да испослују постављења тенка уз стадион који би, по њиховом мишљењу, требало да буде симбол Звездиних победа. Чудно је да нико од Звездиних званичника није покушао да им објасни да такав „симбол” може имати и другачије значење од њиховог навијачког и да би морали водити рачуна о томе. Нажалост, нико ни од државних органа није видео ништа спорно у томе да познати спортски објекат „краси” и једно такво оруђе, које нас подсећа на сва зла која су нам се дешавала у време грађанског рата из деведесетих година прошлог века, када се бивша велика Југославија распадала по свим шавовима.

Зар не би било боље да су се око стадиона и на њему нашле, поред Митића, и остале Звездине звезде: Драгослав Шекуларац, Драган Џајић, Владимир Петровић и Драган Стојковић, који су обележили своје играчке каријере у дресу омиљеног клуба? Зар не би било боље да су постављене бисте легендарних тренера Миљана Миљанића, Мише Павића, Бранка Станковића? Зар не би било боље да се нашло простора да се овековече легендарни генерални секретар Слободан Ћосић, др Аца Обрадовић, Владимир Цветковић и други? Зар не би било боље да је трајно овековечена генерација тима Звезде која је 1991. освојила Куп европских шампиона? Наравно да је одговор позитиван.

„Тенковски експонат” требало би по хитном поступку изместити тамо где му је и место, а не да стоји поред стадиона који носи име великог играча и човека Рајка Митића.

Докле ћемо се брукати?

Радослав Медић,
новинар, Оџаци