Лирско и драмско у скулптурама Ђорђија Црнчевића

Нисам неко ко воли велике амбиције и жели да се по сваку цену истиче, волим духовни мир, чак не волим ни да излажем, говорио је својевремено вајар Ђорђије Црнчевић (1941–2013), скроман и тих човек који је своја унутрашња превирања, споља невидљива, исказивао током пет деценија стваралаштва, у бројним делима. Ипак, за оног ко уме да анализира и спознаје естетски доживљај ствараоца и посматрача, јасна је суштина Црнчевићевог дела. Такво око и слух за уметност има управо Рајка Бошковић, кустоскиња Збирке скулптура Музеја савремене уметности у Београду, која нам је током ова три летња месеца приредила изложбу скулптура и цртежа Ђорђија Црнчевића, под називом „Уметничко дело као експресија и као контемплација” у Галерији Б2, у Балканској улици бр. 2 у Београду. Поставку која се затвара ускоро, 1. септембра, прати каталог и студијски текст Бошковићеве на ову тему, а она за „Политику” сумира одјеке овог тромесечног јавног живота Црнчевићевих дела:

– Много енергије је уложено својевремено у ретроспективу Ђорђија Црнчевића „Токови уметничког надахнућа”, одржану две године после његове смрти, 2015, у Кући легата, на којој су представљена 102 дела (скулптуре, слике, цртежи и графике), настала почевши од првог излагања уметниковог 1967. и све до 2013. године. Зато сам сада помало и стрепела да ли ћу успети да Црнчевића поново представим с једне друге и другачије тачке гледишта. Хтела сам да прикажем експресионистичку страну његовог дела, која је дуго трајала, али и да појасним ону контемплативну, исказану у монументалним, каменим скулптурама које имају свој живот у јавним просторима.

Током вишедеценијског стварања у београдском атељеу, на обали реке, Ђорђије Црнчевић је изражавао широку лепезу доживљаја света око себе, од стања тескобе до вере у снагу духовног живота, не само појединца већ и целог друштва. Да додамо и то да је Ђорђије Црнчевић студије завршио 1972, у класи проф. Миодрага Поповића. Био је члан УЛУС-а и Групе 10+. Поред вајарства бавио се и графиком, сликарством и педагогијом.

– Две поетике, драматична и лирска, настају, преплићу се потпуно независно у целокупном опусу Ђорђија Црнчевића. Први експресионистички приступ, доминантан у целокупном делу уметника, од раних фигурина у гипсу, глини, бронзи (1967) до последњих дела у (вареном) гвожђу у скулптурама „Главе” (2012), уметник користи ради појачавања драматике израза. Али, за разлику од немачких експресиониста с почетка и припадника тзв. нове фигурације друге половине 20. века, који тим поступком истичу ружноћу не само физичког изгледа (тела) него и духовне изопачености, он експресионистичким деформацијама прибегава ради монументализације напора људског бића, да се уздигне изнад ограничења телесних, осећајних и духовних – објашњава Рајка Бошковић. А потом додаје да је друга лирска струја говорила о много интимнијем уметниковом доживљају живота, а била је углавном отелотворена у великим каменим скулптурама које се налазе у јавним просторима. Фотографије тих радова су такође тренутно изложене у Галерији Б2.

– До врхунског израза стања блискости између двоје људи, универзалног значења, уметник доспева у скулптурама „Две главе”, обликованих у камену, које су рађене у више варијанти мањих, али и у неколико монументалних формата. Долажење до духовне димензије љубавног односа, где се превазилази нe само телесност и чулност, већ се уздиже изнад осећајне димензије унутрашњег израза душе види се у трагању Црнчевића, који своди облик до такве чистоте израза, која га ставља у ред оних савремених уметника као што су Исамо Ногући и Ричард Сера – каже кустоскиња Бошковић.

Потом нам открива да је монографија посвећена Ђорђију Црнчевићу управо у процесу штампања и да такви подухвати обично покрену добру енергију. Наиме, у овај посао се, поред МСУ, укључио и Народни музеј с Цетиња као и Борислава Танасковић, уметникова наследница. Спремајућу монографију, Рајка Бошковић је обилазећи скулптуре у јавном простору многе од њих спасила од пропадања.

– Ту је активирана идеја снимања споменика у јавном простору са заштитом, конзервацијом и реконструкцијом јер би, на пример, скулптура „Песник” (1975), у Даниловграду у Црној Гори, била заувек изгубљена да нисмо реаговали. Она је била оборена и стајала је на земљи као обичан камен. У Сокобањи је дело „Две главе I” (1978) било обрасло жбуњем, обухваћено мемлом, тако да су урађени конзерваторски радови. Скулптура „Две главе II” (1978) се налази на обали Саве у Београду у добром стању. У Порторожу у Словенији је „Портрет песника” (1981), нећете веровати, био погрешно постављен и био је накривљен, и то смо са словеначким колегама решили. Потом имамо још „Тотем” (1989) у Кикинди, „Јахач” (1999) у Сремској Митровици, „Два песника” (2008) у Каран Себешу у Румунији и у Апатину је „Глава песника” (2011). Заправо, монографија је подстакла људе да заједно заштитимо уметничка дела.