Обмане из Беле куће

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 28. маја – Кључне одлуке америчке администрације, које су обележиле два председничка мандата Џорџа Буша, биле су „велике грешке”, тврди бивши портпарол Беле куће Скот Меклелан (40). Вашингтонски врх је обмањивао јавност о разлозима за рат против Ирака, који није требало ни покретати, а потом је и неодговарајуће реаговао на катастрофални удар урагана који је опустошио Њу Орлеанс и околину, тврди сада човек, који је је по дужности (од 17. јула 2003. до 26. априла 2006. године, после поднете оставке) пред јавношћу правдао поступке државног руководства.

Такви искази су прва оштра критика на рачун актуелног америчког лидера из његовог „тексаског круга”. Меклелан је, подсећа се, био 1999. портпарол Буша као гувернера Тексаса, а годину дана и његов секретар за штампу у председничкој изборној кампањи.

Оптужбе које ће, извесно, повећати већ нагомилано незадовољство радом владајуће екипе, Меклелан је изнео у мемоарима под насловом „Шта се догодило: Бушова Беле кућа изнутра и вашингтонска култура обмане”. У првим приказима се истиче да књига (тек треба да се званично пусти у продају) садржи оцене које је мало ко очекивао од човека који је донедавно био међу људима од највишег председниковог поверења.

Објашњавајући свој поступак, Меклелан каже – како преноси „Вашингтон пост” – да је „као и многи Американци забринут отровном атмосфером у Вашингтону” па је желео да читаоцима „пружи отворен и частан увид” у збивања у Белој кући и понуди „поуке које би се из њих могле извући”, а све с надом да би то могло да „допринесе да се Вашингтон промени набоље и уздигне се изнад претераног странчарења које га прожима више од 15 година” (што је раздобље које обухвата и председниковање Била Клинтона).

У својој књизи, штампаној на 341 страници, механизам одлучивања о ратном походу на Ирак он описује као процес у коме је власт „скривала истину”, док је Буш управљао кризом тако да изгледа да је „употреба силе једина практична могућност”. У „непрестаној кампањи” главни је циљ био да се „изманипулише јавно мњење тако да буде у прилог председнику”.

Највише критика је, произлази из приказа, упућено најближим својевременим председниковим сарадницима, нарочито Карлу Роуву, који је важио за „стратешког архитекту”. Њему, као и Луису Либију, касније осуђеном главном саветнику потпредседника Ричарда Чејнија, замера посебно на прикривању чињеница у афери (повезаној са откривањем неоснованости оптужби да се Багдад снабдева материјалом за атомску бомбу) недозвољеног обелодањивања идентитета тајне агенткиње ЦИА. Аутор признаје да је и он лично био „навучен” да јавности износи неистине о том скандалу, о коме је истину сазнао (а слути да је у незнању држан и Буш) тек знатно касније.

Као „крупну грешку” окарактерисао је и реаговање администрације на ураган „Катрина” (лета 2005). Иако је југ земље тада претрпео једну од највећих катастрофа, Бушова администрација је „недељу дана одбијала да призна такву чињеницу”... „Шта се догодило…” садржи и жаоке о понашању шефице дипломатије Кондолизе Рајс. Уз остало – преноси „Њујорк тајмс” – да је знала „да „очува своје руке као неупрљане и кад ствари иду лоше” и „да се прилагоди потенцијалним проблемима… тако да из њих произиђе као звезда”.

Меклелан није поштедео ни медије. Били су, сматра, превише попустљиви према Белој кући, поготову кад се спремала за ирачки рат. Да је штампа била „на нивоу”, додаје, боље би служила друштву.

Буш млађи се зарекао да ће остварити оно што није пошло за руком његовом оцу, некадашњем председнику, Бушу старијем, констатује се такође у књизи. Стога је садашњи председник деловао као да је у „сталној кампањи – не објашњавајући, не извињавајући се и не одступајући”, а што је довело до још горих поступака у стилу: „никад промислити, никад преиспитивати и никад не правити компромисе”.

До јутрос Бела кућа није реаговала на мемоаре свог „инсајдера”. Хроничари подсећају да се Буш од Меклелана, као портпарола, опростио дајући му низ комплимената, уз остало – да је „заиста на најбољи начин репрезентовао своју породицу и нашу земљу” и да ће „бити тешко наћи замену за Скота”…