​Суверенитет оболео од богиња

По класном пореклу британски премијер је близак Бетмену, чија је једина супермоћ, по чувеној досетки, то што је богат. Али, Борису Џонсону би костим човека-шишмиша пристајао колико и Дел Боју Тротеру кад га је овај једном навукао у „Мућкама”. Маскарадом многи Британци називају и гамбит којим је уочи брегзита премијер суспендовао парламент да би, наводно, могао да се бори против криминала и уреди здравствени систем. Недостајало му је управо тих неколико недеља да се, ваљда, стушти на улице и заређа по болницама како би, налик суперхероју, лично пребио лопове и убице те својеручно оперисао болесне и рањене.

Узурпација задатака суверених власти јесте у духу суперхероја, али је то једино што Џонсон с њима дели. Тешко да је ико поверовао премијеру како му циљ није био спречавање посланика, укључив и оне из његове странке, да блокирају излазак Британије из ЕУ без споразума за ублажавање хаоса какав у противном прети читавој нацији сем пословно-политичкој клики која би од тога профитирала.

Бетменова маска на одељењу за инфекције Дивљање криминала и спасавање „оболеле” нације чести су изговори аутократа кад за себе грабе туђа овлашћења и поништавају моћ установа којима устав поверава да их држи под контролом. Џонсон, први човек извршне власти, ускратио је парламенту, седишту законодаваца и изворишту суверенитета нације јер она је само за то тело директно гласала, шансу да се изјасни о томе како Британија треба да функционише након догађаја преломног за њену будућност. Да би то оправдао, позвао се на вољу народа изражену на референдуму о ЕУ премда на њему није било постављено питање како Острво да уреди своје односе с Континентом након брегзита. Питали су грађане да ли да се ЕУ напусти, не и да ли све мостове према њој треба спалити, што тада ниједна страна, па ни Џонсон, осим шачице радикала, није заговарала. Нису им на одобрење поднели, ка чему ствари сад иду, окретање Британије ка томе да са САД склопи споразум о слободној трговини који би подразумевао ниже стандарде за здравствену исправност хране и других производа, на радост корпорација, уз нос суверенитету који значи то да грађани одлучују како да се обезбеде наспрам свих ентитета, и међународних, попут ЕУ, и субдржавних, какве су компаније.

Кад смо код здравља, Џонсон би се, ако му се хита да у ред доведе медицински систем, могао позабавити тиме што је и Британија на списку европских земаља у којима су се опет појавиле мале богиње. Од њих не штити ни Бетменова маска, нарочито ако је носи Џонсон, који је растурањем лажи о ЕУ допринео стварању атмосфере у којој бујају теорије завера, па и антивакцинаши угрожавају британску и другу децу.

Еколошки интервенционизам На одбрану суверенитета се позвао и бразилски председник Жаир Болсонаро кад су га, пре свих шеф Јелисејске палате Емануел Макрон, прозвали зато што пасивно гледа како гори Амазонија. Француска буквица о томе да је та област кључна за спасавање света од глобалног загревања и загађења, уз Болсонарову реакцију, подсетила је на причу коју су Руси протурали о Медлин Олбрајт. Наводно је она у некој декларацији коју нико није видео, па су на крају руски парапсихолози тврдили да су је прочитали директно из њених мисли, изнела да је рудно богатство Сибира превелико да би га притежавала само једна држава те би свој суверенитет над тим регионом Кремљ морао поделити с остатком света.

Текст ових дана објављен у америчком часопису „Атлантик” као да вуче ка таквој идеји гледе Амазоније. Коментар америчког професора права Лоренса Дагласа написан за „Гардијан” још је отворенији. Изгледа да није немогуће да се опстанак човечанства, зависан од зелених оаза попут Амазоније, потегне као аргумент за ограничење суверенитета, еколошко, односно, што би рекао Џонсон, у име здравља.

Макрон није отишао толико далеко и на речима је потврдио своје поштовање бразилског суверенитета. Француски председник, међутим, није идеална особа да се бори против Болсонарове жеље да за рачун својих финансијера из агрикултурних корпорација искрчи што веће пространство Амазоније, у чему помажу пожари. Ни Макрон није отпоран на дискутабилне прохтеве пословних људи, због чега је доживео протесте код куће.

Болсонаро је ипак још гори пример за очување националног суверенитета. Не само да суверенитет подређује крупном бизнису, у таквој мери да за његов рачун сатире део државне територије, него и из нације коју се заклео да ће штитити Болсонаро искључује читав један њен део, онај староседелачки, сабијен у Амазонији пошто им је остатак земље још у време колонизације узет.

Марш на историју О вољи народа, то јест изворном суверенитету, говори и Матео Салвини зато што је, после његовог покушаја да обори владу, бивши му коалициони партнер склопио савез с дојучерашњим заклетим непријатељем. У праву је Салвини да присталице те две политичке снаге тешко да су желеле да оне направе владу. Али, могуће је да им се још мање свиђа да власт над Италијом сам преузме Салвини.

Тактичке коалиције нису противне закону, нису ни погрешне ако се њима спречава веће зло, али су она врста трговине која је људима огадила и скупштину и демократију. Зато ће многи прећи и преко Џонсоновог принудног затварања парламента. Колико су британски посланици посвађани, вероватно их је могао пустити да расправљају и свеједно га не би зауставили у његовим наумима.

Парламентарна демократија је опет постала синоним за брбљаоницу ефикасну само у промоцији страначких интереса, онако како су је представљали Лењин или, судећи по томе што га повремено цитира, Салвинију много дражи Мусолини. У његовом духу је најавио и марш на Рим, засад се још клонећи кокетирања с паравојскама и војним диктатурама, ка чему Болсонаро једва да крије своју склоност.

Калкулације технократа власти од којих је корист мало ко други имао створиле су заразу тежу од богиња: масе су поново одбациле парламент и поистоветиле демократију с владавином једног човека чврсте руке у чијим се ударцима сабира народна воља коју искључиво он уме да препозна. Историју су масе заборавиле, али биће чудо ако будућност пропусти да их подсети на опасност од тога.