Заблуде Сулејмана Угљанина

Сулејман Угљанин је борац који не посустаје. Живео сам у Сарајеву до почетка рата. И сада се сећам како је разговарао са Алијом Изетбеговићем док рат у БиХ још није био почео. Викао је: „Алија, ово је џихад!”, а мудри Алија је одговарао: „Немој тако, Сулејмане”. Постоји тај снимак ваљда негде у архиви Радио Сарајева и данас. Истим тоном Угљанин се оглашава и сада, што се недавно могло видети у „Политици”, када је говорио о српским министрима Дачићу и Ружићу.

Добро се сећам кад је у Сарајеву промовисана Зулфикарпашићева бошњачка странка. Нико од мојих познаника Муслимана тада се није идентификовао са њеним називом. Сада Бошњаци живе и у Србији. Нека живе, никада се нисам замерао са њима, па нећу ни убудуће. Хоћу само да укажем на неке данашње ситуације. На Муслимане је извршена великоаустријска агресија, којој су се они оружано супротставили (још су у Сарајеву живе приче о томе). Изгубили су, па су многи напустили Босну. Велики број се нашао у Санџаку, а највише их је отишло у Турску. Један брод је потонуо близу албанске обале, па тамо и данас постоји село насељено избеглицама из Босне. Они у Турској (а има их веома много) нису Бошњаци и презивају се некако другачије. Да ли је то исти народ као и народ који живи у Санџаку? Зашто нас неко не упути у те недоумице које други не разумеју? Није поштено (мада може да буде корисно) да се нешто доказује галамом. Зукорлић се љути што Срби његов језик не називају босански. То је исто као кад би Немци тражили да за Немачку кажемо Дојчланд, јер они тако говоре.

Данас политичари говоре уместо историчара и других стручњака, који ћуте о ономе што знају. Тако нпр. историчари знају за књигу „Путне белешке по Старој Србији” Тодора П. Станковића, некадашњег српског генералног конзула (Београд 1910. године), у којој тај конзул набраја све становнике свих села кроз која пролази, наводећи колико има Срба православних и колико потурчених (од којих су многи проглашени Албанцима, иако своја презимена нису много променили, што се може видети и данас). Тај процес је веома подупиран чак и од Бугарске. Ишао је доста добро. Тако се нпр. помиње и једна попадија која је остала удовица, после чега се потур(ч)ила и постала Албанка. Данас се само говори о стогодишњим становницима Санџака и Косова који су Бошњаци и Албанци и који никада нису били Срби.

Лепо сам живео у Сарајеву десет година, чак бих рекао да су ми то у служби најлепше године. Никоме није сметало што сам Србин који чита „Политику” и пише ћирилицом, нити је мени сметао било ко због своје вере и нације. Ни онда, а ни сада, када су скоро сви Муслимани постали Бошњаци, нисам изгубио ниједног пријатеља, за разлику од Угљанина, који толико мрзи Србе.

И на крају: не може се говорити о великосрпској агресији у којој Срби постају Муслимани, Албанци или Хрвати, или су протерани.

Његослав Вукотић,
Панчево