Глобални дефицит слободе

Како су брзо прохујала времена када је председник САД био уважаван као неспорни лидер слободног света, а визије слободе и демократије није уништавала јефтина националистичка демагогија.

Успон анти-естаблишмент покрета и долазак на власт десничарских популиста са нелибералном агендом по земљама Европске уније пореметио је класичну политичку архитектуру континента. Климакс потреса несумњиво је била победа Доналда Трампа 2016, када су Британци на референдуму изгласали брегзит.

Последице се шире по принципу концентричних кругова разарајући како развијени, тако и свет у развоју. Више од половине чланица ЕУ суочено је са мање или више оштрим демонстрацијама све незадовољнијих људи.

Европа је недавно обележила 30. годишњицу протеста на мађарско-аустријској граници, прву напрслину у Гвозденој завеси, коју ће гласност и перестројка Михаила Горбачова дефинитивно срушити и означити крај совјетског комунизма.

Три деценије су прошле и од крвавих догађаја на Тјенанмену, када је више хиљада људи, махом студената, окупирало пекиншки трг протестујући против политичких последица Културне револуције Мао Цедунга и захтевајући либерализацију друштва. Власт је узвратила шаљући тенкове. Ни данас се не зна да ли су убијене десетине или стотине, а Тјенанмен је постао глобални симбол отпора и слободе.

Свет је на много начина друкчији од оног пре три деценије. Кина је суперсила која је претекла Америку и постала водећа економија света. Русију је Владимир Путин подигао са колена и повратио јој национални понос. Шеф Кремља разгорео је кроз нови патриотизам амбиције руске моћи, ако не територијалне обнове Совјетског Савеза, што је по њему била „највећа катастрофа 20. века”, оно политичке и војне.

Откуд онда масовни протести по Хонгконгу и Москви?

Демонстрације у Хонгконгу започете су због предлога закона по којем би била омогућена екстрадиција у матицу Кину. Од закона се одустало, али захтеви за слободама из фундамента уздрмавају односе територије са Пекингом. Ехо најозбиљније кризе последњих деценија брине централне власти. У Москви људи масовно излазе на улице побеђујући страх од снага реда које користе палице и сузавац и хапсе хиљаде демонстраната који захтевају да опозициони и независни кандидати могу да изађу на септембарске изборе за московску Думу.

Када је Путин прошле године поново изабран за председника, опште је уверење било да ће несметано владати барем до 2024. Владимир Владимирович показао се као веома вешт политичар у постхладноратовском периоду. Његова контрола власти и даље је чврста, али популарност је први пут после много година почела да опада као резултат економских недаћа или непопуларне реформе пензионог система. Путин изнад свега није заинтересован за увођење више слобода у политички и јавни живот. Ослања се на војску, службе безбедности и корумпирану бизнис елиту, не желећи да чује гласове са улице.

Кина је одлуком последњег конгреса КП да не ограничава мандат генералном секретару, истовремено и шефу државе, послала сигнал да либерализација није приоритет. Званичници у Пекингу, заједно са властима Хонгконга које им полажу рачуне, одлучили су се на курс заоштравања. Током лета ухапшено је више од 900 људи.

На Западу се демонстрира због растућих социјалних разлика, несигурности на радном месту или стагнирајућих зарада, док земље попут Кине и Русије показују да пате од симптома демократског дефицита и растућих тенденција ка ауторитарности.

Колико овај талас протеста може да траје? Могуће је да ће утихнути, али најаве економске рецесије у Русији и опадајуће бројке кинеске привреде лако могу да буду додатни катализатор немира који уздрмавају два највећа ауторитарна друштва савременог света, две државе рођене у терору.

Све гласнији захтеви за слободама по Русији и Кини неке аналитичаре наводе на закључак да би 2019. могла да остане упамћена као година од преломног значаја у борби за демократију. Нека нова 1989. или 1968, 1848.

Могуће је да су ове историјске аналогије претеране, али је чињеница да догађаји у Кини и Русији превазилазе унутрашње политике и географије две земље и лако могу да утичу на глобални свет. Питање је – како?

Одговори које је понудио недавни самит Г-7 у Бијарицу не охрабрују, чак делују опоро јер откривају колико је мало остало од озбиљног либералног лидерства. Парадокс овог времена је да свет никада није био тако повезан, али су политичке алатке колективног деловања растуће неефикасне.

Трамп се трудио да не буде сувише упадљива црна овца. Ангелу Меркел напушта амбиција да буде лидер Европе, па је, док се спрема за повлачење, више заокупљена грандиозним реформистичким идејама Емануела Макрона. Док Британија тоне, Борис Џонсон би само да Трампа учини што срећнијим.

Ни речи о растућој импотенцији УН, хуманитарним катастрофама по Јемену, Сирији или у Мјанмару, без коментара на обновљену нуклеарну трку Америке, Русије и Кине. Запад је некада охрабривао оне који се храбро боре за демократију, владавину закона, људска права – вредности које је промовисао. Не више. Трамп обожава Си Ђинпинга и Путина. ЕУ, мека сила Запада, има мало глобалног утицаја. Свет се драматично мења.

Кинески и руски активисти прецењују бригу својих власти због критика споља. Гласним ћутањем о хиљадама демонстраната који не крију глад за демократијом лидери Г-7 стварају неки свет за себе, не обазирући се што демократија и слободе постају дефицитарна роба широм света. Не само у Москви или Хонгконгу. Запад можда више није гарант западних вредности. Али би барем могао да их заступа.