Економиста и писац са лесковачке калдрме

Када сам се договарао са проф. др Драгомиром С. Радовановић о интервјуу, уз шеретски осмех рече: „Дођи у четири!” Рекох: „Није згодно време, одмарам после ручка.” Професор појасни: „У четири ујутро!” Био сам затечен његовим одговором, али уследило је објашњење: „Тада устајем и пијем прву јутарњу кафу!”

Пристадох, уз један услов: да разговор водимо у њему омиљеној кафани, али тачно у – подне!

„Пишем кад немам шта да радим”, вели духовити универзитетски професор, радо виђен у сваком друштву, објашњавајући обимност свога дела – 170 књига и стотинак слика.

„Сликање хоби, писање – уживање”, открива.

Драгомир (71) је рођен у Кацабаћу, општина Бојник, где је завршио основну школу.

„Имао сам пет или шест година, за данашње услове право дете, али тада сам био радна снага. Чак и као млађи почео сам да чувам свиње, ту поред куће, истерујући их на пут да поред њега пасу траву троскот, коју су толико волеле”.

Средњу школу завршио је у Лесковцу, студије у Београду, магистрирао у Нишу и докторирао у Скопљу. Он је доктор економских наука, дугогодишњи професор универзитета. Његов научни и књижевни рад приказан је у књигама „Ко је ко у хумору и сатири Југославије”, у „Лексикону писаца просветних радника и књизи „Знаменити Пусторечани”. Добитник је многобројних признања међу којима је Орден рада са златним венцем.

У пензији је већ неколико година, али се и даље бави професуром. Слови за великог хуманисту. У време велике поплаве која је задесила један део Србије, у Парохијском дому у Лесковцу, организовао је хуманитарно књижевно вече „Дар на дар”, а улазница је била – пакет намирница!

Делује готово нестварно да неко у „затуреној паланци”, далеко од главних токова књижевног, па и научног стваралаштва, има толико енергије, али и талената да напише и објави тако велики број књига потпуно различитих порука.

„Идеје смишљам пред спавање, јер не бројим овце. Теме су из живота”, вели уз шалу проф. Радовановић.

Каже да су му најдраже признање „Благодарје” и награда Удружења књижевника Србије, а има идеју за око 50 нових књига.

Проф. Радовановић почео релативно касно да објављује своја дела. Прву књигу „Стално су будни – зар нису чудни” објавио је 1987. у 39. години живота! Та књига афоризама је обележила његово даље усмерење, јер ће му, уз научни рад, писање афоризама бити део свакодневне збиље.

Половину радног века провео је у текстилној индустрији, где је, како каже, радио као „обичан радник”, али и директор, а други део радне биографије дуг две деценије исписао је као професор на више факултета и високих школа широм Србије.

Попут познатих српских књижевника, и он је боем лесковачког кафанског живота. У једној од књига, „Шале из наше мале”, записао је бројне занимљиве догодовштине Лесковчана. Годинама се дружио са најбољим лесковачким песником Бором Здравковић.

– Дружили смо се и трезни и пијани. Водили свакојаке разговоре. Од њега сам доста научио из књижевности и теорије књижевности које су ми помогле у мом књижевном раду, као што сам и ја њега подучавао економији објашњавајући му оно што га је интересовало. Били смо пуно пута последњи гости у кафани. То сам му и говорио. „Остаћемо последњи и ми ћемо затворити кафану”, а он је у свом стилу одговарао: „Многи их отварају, а само их ми затварамо.”

„Мој обичан дан изгледа овако: устајем око три, до четири сам на ’Фејсбуку’, од четири до шест читам и скицирам идеје, затим пишем од осам до једанаест, а око дванаест сам обично са другарима у некој од кафана, на дружење уз пиће. После ручка сликам око један сат и на спавање одлазим око 21 сат. Сатницу понекад ремете спортски преноси, јер пратим фудбал, кошарку, одбојку, тенис... Када сам слободан, идем у викендицу. Одржавам воћњак и помажем жени око цвећа. Са мојим псом Мицком ваљам се по трави, што ме препороди.”

Професор је 52 године у срећном браку са Оливером и каже да је „ожењен љубављу из шоколских дана”. Један син је доктор економских наука, а други магистар економије. Најстарији унук је бруцош, студира енглески језик, средњи осми, а најмлађи полази у први разред основне .

Певао о Титу и Дражи

У време када је то била јерес, Радовановић је у лесковачким кафанама, у друштву пријатеља, певао, између осталог, четничке песме. Једне од догодовштина присећао се Добросав Туровић, познати лесковачки историчар и публициста: „Једном приликом, у кафану уђе инспектор Државне безбедности, а Радовановић запева „Иде Тито преко Романије”, па скрену на песму „Спремте се, спремте, четници”. Инспектор није Радовановића познавао, позва у страну да ме нешто пита: „Туровићу, ко је овај што уједно пева и о Титу и Дражи?” Ја му одговорих: „Друже инспекторе, Драган се овако шали, он је из партизанске Пусте Реке.” Инспектор се насмеја и напусти кафану, а ми продужисмо да се дружимо.”