Бернард Шо и ћирилица

Много светски познатих књижевника из разних земаља има своју улицу у Београду. Можда такву почаст, из одређених разлога, заслужује и чувени ирски писац Бернард Шо (1856–1950), добитник Нобелове награде 1925. године. Иако никад није боравио у Србији, мада је 1929. године посетио Цетиње и Дубровник, овај великан светске књижевности одавно је својим литерарним делима присутан на нашим културним просторима. Јер, његове позоришне драме – „Пигмалион”, „Кандида”, „Ђаволов ученик”, „Човек и натчовек” и друге, а написао их је преко 50 током свог дуговеког живота, годинама су приказиване, а неке се и сада налазе на репертоару појединих позоришних кућа широм Србије. Такође, бројни наши глумци су се афирмисали управо успешним улогама у његовим комадима. А глумица Радмила Андрић ушла је у Гинисову књигу рекорда за најдуже непрекидно извођење, 39 година, једне представе у истој подели, у позоришном комаду „Драги мој лажљивче”, насталом на основу богате збирке Шоових љубавних писама.

Интересантно је поменути да је Шо почетну литерарну славу стекао са једним од својих првих драмских дела – комедијом „Оружје и човек” на тему романтичне љубави за време Српско-бугарског рата 1885. године.

Но за нас Србе, посебно драго је сазнање да је овај славни писац и мислилац био одушевљен српском азбуком, сматрајући је најсавршенијим писмом на свету где се „пише како је изговорено, а чита како је написано”. За разлику од његовог енглеског језика, у којем се поједина слова и многе речи читају и изговарају другачије него што су написани. Стога се залагао да се компликовани енглески алфабет реформише и упрости, па је у свом тестаменту завештао 367.000 фунти, што је око 48 милиона динара, ономе ко поједностави енглеску абецеду по узору на српску азбуку.

Међутим, ова вредна награда и после више деценија остала је неуручена јер се још увек није појавио неки „британски Вук Караџић”.

Имајући све ово у виду, мислимо, да би у нашем главном граду требало, слично другим писцима, и Бернарду Шоу подарити једну улицу, чији назив би, наравно, био исписан омиљеном му ћирилицом.

Света Јокић,
Београд