Толерантна свађалица

Један оштроумни човек, који је умро пре тачно 230 година, заслужан је, или крив, што данас свако за себе може да каже да је јако толерантан. Франсоа Мари-Аруе, познатији под псеудонимом Волтер (21. новембар 1694 – 30. мај 1778), аутор „Расправе о толеранцији”, писац, филозоф, сатиричар, полемичар, духовити просветитељ, борац за грађанска права и критичар католичке цркве, задужио је историју и једном бесмртном реченицом:

– Не слажем се са тим што говориш, али ћу до смрти бранити твоје право да то слободно кажеш.

Ако су стари Грци измислили демократију, овај Француз врцавог духа ју је, иако то можда није желео, спустио међу народ.

Волтер је рођен у Паризу, као пето дете Франсоа Аруеа и Мари Маргерит Д`омар. Образован је у језуитској школи која му је пружила знање латинског и грчког језика, а временом је савладао италијански, шпански и енглески. Од 1711. до 1713. године студирао је право, после тога је радио као секретар француске амбасаде у Холандији. Млади скандал-мајстор заљубио се у девојку која је избегла из Француске, а његов отац је прекинуо ту везу и приморао га да се врати у домовину. Гневни младић, који је већ у раној младости отворено и веома оштро критиковао државу и цркву, зацртао је себи дуг пут за освајање слободне речи. У својим двадесетим, већ је био „фасовао” девет месеци заточења у злогласној Бастиљи, због оптужбе да је писао сатиричне стихове на рачун аристократије.

Сукоб са оцем, који је вероватно почео још када је Волтер ушао у „забрањену” везу са девојком у Холандији, наставио се и касније. Слагао га је да ради као помоћник адвоката у Паризу, а успут је наставио да пише сатиричну поезију, есеје и историјске студије. Повезао се са аристократским породицама и ангажовао се, 1719. године, у завери против Филипа II, војводе од Орлеана, регента Луја XV, због чега је и био заточен у Бастиљи.

Његов бурни дух наставио је да му ствара више проблема него користи, иако је због своје духовитости био веома популаран међу неким аристократским породицама. После увреде коју је нанео племићу Шевалијеу Де Рохану, био је протеран из Француске. Провео је три године у Енглеској, а одатле се вратио опијен идејама о слободи говора и фасциниран делима Вилијема Шекспира. Касније је написао је и књигу есеја у форми писама „Филозофска писма на енглеском”, у којој је хвалио енглеску уставну монархију. Сасвим довољно да она буде спаљена, а аутор опет буде протеран из Француске.

Волтер се, после првог, трогодишњег егзила, скрасио у замку Де Сиреј. Ту је ступио у интимну везу са Маркизом Де Шателе. Замак је био власништво њеног супруга, који је повремено свраћао да би се дружио са својом супругом и њеним љубавником. Маркиза и Волтер су, осим кревета, делили и интелектуалну страст, сакупивши, у току петнаестогодишње везе, 21.000 књига. Писали су често заједно, а Волтер се бавио и проучавањем природних наука, покушавајући да научно утврди својства ватре.

Волтер је сматрао да је француска буржоазија ситна и безначајна, а аристократија паразитска и корумпирана. Вечити критичар није био благонаклон ни према простом народу, сматрајући га неуким и сујеверним. Занимљиво, презирао је и идеју демократије, за коју је тврдио да „пропагира идиотлук масе” и залагао се за „просвећени деспотизам”. Вероватно је иронија, његово најјаче оружје у жестоким обрачунима са неистомишљеницима, хтела да неке од његових максима које пропагирају отворени дијалог о свему постану, практично, постулати модерне демократије, или барем онога што би ова врста владавине требало да буде.

Његови критичари су му замерали неоригиналност, тврдећи да је најчешће само преузимао туђе идеје. Он им је одговарао са чувеном реченицом: „Само једном сам се молио Богу, врло кратко: Господе, учини моје непријатеље смешним. И би тако.” Пред сам крај живота, преселио се у Берлин, а његов обожавалац, Фредерик Велики, краљ Пруске, дао му је посао на двору и плату од 20.000 франака. Међутим, Волтер је убрзо написао и критику на рачун председника берлинске Академије наука и тако начисто упропастио удобну позицију на пруском двору. Фредерик Велики се разгневио на свог штићеника, спалио његову књигу и наредио Волтерово хапшење. Волтер овога пута бежи у Париз да би спасао главу, али Луј XV одбија да га прими у домовину.

Свој трусни животни пут завршава у Женеви, где је опет био забрањен, када је хтео да објави своју рану поему „Девица oрлеанска”, која, и по стандардима 21. века, представља прилично „уврнуто” штиво, а код нас постоји у одличном преводу Данила Киша, у његовој антологији француске еротске поезије „Бордел муза”. У Женеви је написао и своје најпознатије дело, „Кандид, или оптимизам”, урнебесни полемички роман у којем се обрачунава са филозофијом Готфрида Лајбница. Ново издање овог дела код нас је штампала издавачка кућа „Дивит”. Био је деиста и веровао да је Бог само покренуо свет, остављајући нам га у аманет, да се сами боримо и бакћемо са њим. Остаће забележено да су последње речи које је изговорио биле: „За име божије, оставите ме да умрем у миру.”

А свака демократска расправа, која и у нашем добу често завршава варницама, а понекад и тучом, свој корен вуче из Волтеровог свађалачког духа.