Спаситељи одбачене новорођенчади

Не усуђујем се да размишљам о оправдању мајки које роде и оставе своје дете. Закон то квалификује као тешко кривично дело покушаја убиства. Нека деца имају среће да их напуштене, остављене, одбачене пронађу спаситељи. Описујем догађај из Другог светског рата. Село Јањила најближе врху Грмеча (1604 м). Мој деда добитник Ордена Светог Саве за обнову школе и цркве и његова три сина (три кћери су се удале) саградили су 1935. године три куће први пут покривене црепом. Усташе 1941. године на Петровачкој цести пале сва српска села, без милости, и цркве и школе. У ватри са кућама горели су и мушкарци, жене и деца ако нису успели да побегну у шуму. Двадесет месеци после стиже наредба: Грмеч није безбедан. Немачке трупе не штеде никог. Зебња мојих родитеља– пет синова је са партизанима. Далеко смо од села у непознатим пределима. Суров, хладан јануарски дан. Два вранца вуку саонице са храном. Само ја седим (шест година) на џаковима. Моја мајка гласно заповеда: „Станите, чујем плач детета”. Прати траг у дубоком снегу, приближава се највећој смрчи. Подиже у крпе умотано од студени помодрело дете. Прислања га на груди. Зна Мара како се то ради, одгајила је својих седморо. Говори детету: „Пронаћи ћу ја ту бештију што те је овде оставила да се смрзнеш. Очитаћу јој буквицу”...

Моји родитељи колонизацијом 1945. године доселили су се у Елемир код Зрењанина. Његови код Панчева. Кажу, да је хиљаду пута пожелео (знао је где смо) да упозна Мару, мајку спаситеља. Никад није?

Шпиро Соломун,
Београд