Модерни симболизам Милице Зорић

Да 1950. године Милица Зорић (1908–1989) није отпутовала у Париз, где је обишла велику изложбу мексичке уметности, врло је могуће да иза себе не би оставила око двеста таписерија по којима је памтимо. Био је то одлучујући моменат, то је често истицала. Релативно кратак период од око непуне две деценије, почевши од 1957, током којег се, већ у озбиљним годинама, предано и с великим жаром бавила овим специфичним уметничким изразом, био је довољан – успело јој је да освоји „јединствено место у историји југословенског модернизма”, како то струка карактерише. О томе, али и о њеном интригантном приватном животном путу, који је делила с Родољубом Чолаковићем, познатим политичарем, може се сазнати више на изложби „Синтеза наслеђа и модернизма”, управо отвореној у Спомен-збирци Павла Бељанског.

Милица Орловић Чобанов из Спомен-збирке Бељански, ауторка изложбе, објашњава да се на зидовима ове новосадске куће уметности налази 28 њених радова, насталих у периоду од 1959. до 1971, и то из неколико збирки, почевши од институције домаћина, преко Музеја савремене уметности у Београду (Легат Милице Зорић и Родољуба Чолаковића), Музеја примењене уметности у Београду и Управе за заједничке послове републичких органа Владе Србије, па до Музеја Семберије у Бијељини. Репрезентативан избор који има и ретроспективан карактер пружа могућност да се још једном валоризује њен аутентичан допринос националној модерној уметности.

– Међу ствараоцима који су се бавили таписеријом, а радила је у кругу и уз подршку Бошка Петровића и Лазара Вујаклије, истакла се јединственим ликовним изразом којим је овај медиј с позиције народне традиционалне радиности увела у систем српске уметности. Већина наших аутора, када је реч о таписерији, попут двојице поменутих, уз Милана Коњовића, стварала је тако што је „Атеље 61”, који је почео с радом шездесетих година, израђивао дела по њиховим нацртима. Милица је и у томе одступала од класичног приступа, користила је оригиналне везове које је комбиновала на својим делима, спајајући мотивске елементе прошлости и савременог доба, али је најважније да је сама правила боје и да је вез сама изводила, уз помоћ ткаља и везиља из народа. У вези с тим остала је и анегдота, на многим пријемима којима је присуствовала у друштву супруга, била је примећена по рукама које су биле уфлекане бојом – истиче Милица Орловић Чобанов.

Неки важни моменти из живота ове наше уметнице, који су у виду архивске грађе, али и фотографија сада пред јавношћу, употпуњују слику миљеа из којег је потекла.

– Рођена је у Сплиту, у породици оца Светозара Зорића, ујака Надежде Петровић, и мајке Даринке. Припадност високом грађанском слоју омогућила јој је да одраста у дому пуном уметничких дела. Редовно је путовала, највише у Италију. Завршила је историју уметности на Филозофском факултету, похађала је Краљевску уметничку школу у Београду, да би се 1931. разболела од туберкулозе, због чега је већ у двадесет трећој години саставила и тестамент – прича наша саговорница и додаје још особених детаља:

– Неколико година по оздрављењу приступила је Социјалистичкој радничкој партији Југославије, као илегалац боравила је у Београду, Прагу и Паризу, где упознаје будућег супруга Родољуба, заједно су се бавили истим партијским активностима. По повратку у земљу, 1939, Чолаковић завршава у затвору, али их то не спречава да се венчају у затворској ћелији. Ратно време он проводи у скривању, док она 1941. завршава у логору, прво у Јасеновцу и Лоборграду, а онда и на Бањици, где је била до 1944. Све то преживљава, у поратно време борави прво у Сарајеву, да би супружници од 1946. до смрти живели у Београду, у Драјзеровом пролазу број 2, који је од 1975. њихов легат, отворен у виду галерије 1980.

Милица Зорић излагала је на петнаестак самосталних и четрдесетак групних изложби у земљи и иностранству, добитница је и неколико признања, међу њима је и награда Октобарског салона 1971.