Од лирског до драмског репертоара

Тенор Зоран Тодоровић, Београђанин који је направио светску каријеру, наступајући пре свега на немачким оперским сценама, али освајајући и далеки свет, као што су Токио и Богота, одржаће свој гала концерт „Зоран Тодоровић и пријатељи” у суботу увече, 28. септембра, на сцени земунског Мадленианума, којим ова уметничка кућа уједно отвара своју нову, 22. сезону.

Уз Зорана Тодоровића, кога сврставају у десет светских тенора, а који овим наступом обележава 25 година уметничког рада, наступиће његови пријатељи: Алберто Веронези, диригент, Никола Мијаиловић, баритон, као и млада оперска уметница Евгенија Јеремић. Програм концерта по Тодоровићевом избору састављен је од њему омиљених арија и дуета из „Тоске”, „Пајаца”, „Турандота”, „Отела”, али и бројних изненађења.

Домаћа публика памти ваш наступ у роли Пинкертона у Пучинијевој опери „Мадам Батерфлај” у Народном позоришту у Београду, али и занимљиве солистичке и групне концерте. Колико вам је важан овај концерт?

Јако је лепо показати српској публици оно што им је можда измакло да виде у иностранству. Пошто сам на интернационалној сцени пре свега у оперским продукцијама, искористио сам шансу да у Београду сарађујем с нашим изврсним музичарима на пројектима које у иностранству нисам имао прилике да радим. То што публика све те концерте прихвата с одушевљењем свакако ме јако радује.

Важите за уметника који је најпре постао „светски”, па „наш”. Како су вам се, заправо, отварали музички путеви од времена када сте учили прве ноте у Музичкој школи „Мокрањац”, преко усавршавања у Франкфурту?

Кад студирате изван наше земље логично је да ће вас тамо најпре и запазити. У мом случају, имао сам невероватну срећу да ме после само четири сезоне открију велике агентуре које су ми омогућиле аудиције по готово свим великим операма. После успеха у Бечу, Лондону и Паризу одједном је све кренуло брзином коју ни дан-данас не могу себи да објасним.

Лакше је доћи до врха него се тамо задржати. Колико је захтевно деценијама трајати у друштву одабраних?

Управо сте рекли једну јако мудру реченицу. Лакше је доћи до врха него се тамо задржати. Било је много мојих колега који су скупа са мном кренули у ову авантуру и утихнули после неколико сезона. И не знам шта бих пре навео као најважнији аргумент за сигуран опстанак. Сигурно неуморан рад и знатижељно истраживање вашег личног инструмента, мудро одабирање улога, сарадње с агентом који је у прву руку заинтересован за вас, а потом за добру зараду, паузирање како би се гласу дала могућност и да се одмори и опорави…

Велики сте обожавалац тенора Франца Корелија. Ко су аутори који су током каријере давали импулсе вашој каријери?

У прву руку професори певања. Моја прва професорка Мирјана Влаовић у „Мокрањцу”, која је поставила сјајну базу за даљи развитак гласа. Баритон Бруно Пола, који ме је после десет година каријере усмерио у најбољем правцу и поставио глас за даљи развитак моје каријере и репертоара, а затим низ дивних музичких сарадника и диригената од којих сам учио да читам ноте и између редова, и да правим оригиналне интерпретације.

На почетку каријере освајали сте сцену лаганим лирским гласом, да бисте после три године припрема улогом Отела у истоименој Вердијевој опери ставили себи и круну тенорске каријере. Рекло би се да сте испунили све своје тенорске снове. Ипак, има ли нешто за чим чезнете?

Лирски репертоар ми је дао могућност да полако развијам каријеру и дам вокалу могућност да се развија током година. После десетак година сам као Дон Хозе и Каварадоси, Пинкертон или Полионе улазио полако, али сигурно у драмски фах да бих га, ето, крунисао и великим улогама као што је Отело. Једна од најкомплекснијих улога, како технички, тако и физички, јесте улога Елеазара у Халевијевој опери „Јеврејка”, коју су певали сви највећи тенори света тек на крају каријера кад је не само техника већ и велико певачко искуство било загарантовано. Иначе је улога једноставно претешка да би се несметано могла певати.

Какви су ваши планови у предстојећој сезони?

После велике продукције „Јеврејке” имаћу гостовања у улогама мог репертоара: „Тоска”, „Андреа Шеније”, „Турандот”, „Паjаци”, „Отело”, преко Хановера, Пекинга, Барселоне, Диселдорфа, Токија… Поред тога, размишљам да у сарадњи с Мадленианумом отворим оперски центар који би имао сврху да затвори вакуум између завршених академија и добијања ангажмана, аудиција и усавршавања певачке и глумачке технике.