Кад падне мрак на очи

Постала је уобичајена пракса да главне информативне емисије почињу вестима из „црне хронике”, најчешће су то извештаји о саобраћајним несрећама, али и свирепим породичним злочинима.

Само током ове године убијено је 17 жена и четворо деце руком оних који би, да је среће, требало да их штите и воле: мужева (садашњих и бивших), љубавника, очева... Оно што посебно забрињава јесте чињеница да су најтежи злочини извршени на свиреп начин, убодима ножем или као последица тешког батинања.

На телевизијама постоје специјализоване емисије и новинари који расветљавају убиства и пљачке, али још увек нико није успео да нам барем донекле објасни одакле та суровост, бес, мржња... Како људима тако често падне мрак на очи и нагон да униште туђе па и свој живот? Ко зна одговор на читав низ питања: психијатри, дефектолози, психолози, криминолози... Да ли су телевизије све учиниле? Колико често видимо документарне записе из затвора који би, можда, деловали отрежњујуће на потенцијалне злочинце пре него што крену у крвави пир?

У понедељак 16. септембра Јутарњи програм РТС-а је посветио неколико минута проблему све учесталијих убистава жена, а основна теза је била како препознати насилника. Мало времена за важну и опсежну тему коју би ваљало расветлити из свих углова.

Истраживања која смо недавно чули показују катастрофално стање нације у којој сваки четврти мушкарац сматра да шамарање жена није насиље, а свака десета девојка је уверена да шамар који је примила не представља насиље. Где ми то живимо и на кога се угледамо? Ко је васпитао те људе и ко им је уливао системе вредности? Наиме, нека трпи шамаре зато што нема где да побегне без пара, запослења и стана, нека помисли „боље да удари мене него да пребије децу”, а има и оних које ће тај шамар наплатити шопингом и новом „луј витон” торбом... А насилник је насилник и пијан и трезан и блатњав и у оделу с етикетом „хуго бос”.

Ђаци још нису ни набавили све уџбенике ни исписали распоред часова, а већ је стигла вест о вршњачком насиљу у првом разреду средње школе у Барајеву. Девојчица је трпела серију шамара од две вршњакиње, а окупљени ученици су гледали, добацивали и навијали. Директор школе каже да за такво насилничко понашање кривицу сносе и ријалити програми, родитељи тврде да је посао школе да учи децу да разликују добро од зла, а наставници да су родитељи ти који треба да васпитавају децу. Младе људе не само што нико не учи шта значи појам стида већ се хвалишу својим неделима и снимају их мобилним телефонима и „каче” на интернет. По њима је срамота бити фин, сиромашан и штребер. Све остало је кул.