У случају сломљене руке

READY МАДЕ
Марсел Дишан је 1913. године дошао на, како јe написао, „срећну идеју” да на кухињску столицу причврсти точак бицикла и посматра га како се окреће.

„У Њујорку 1915. године, у једној продавници робе за домаћинство, купио сам лопату за снег, на којој сам написао 'У случају сломљене руке'.

Некако у то време, реч ready made је почела да означава ову форму манифестације. Тачка коју желим посебно да нагласим јесте да избор ових ready mades никада није био диктиран естетском допадљивошћу.

Овај избор темељио је на реакцији визуелне равнодушности, која је истовремено потпуно лишена доброг или лошег укуса... у ствари, потпуна анестезија”, писао је Дишан, уметник чији рад представља прекретницу у новом поимању уметничког дела.

Ready made (реди мејд) или „серијски предмети промовисани одабиром уметника у уметничка дела”, како је то дефинисао Бретон, тема је изложбе која је према ауторском концепту историчара уметности Славка Тимотијевића отворена у београдској галерији УЛУС. Пред посетиоцима су радови уметника са српског и бившег југословенског простора у којима доминира принцип употребе готових, пронађених, поново изведених или присвојених  предмета, поступака или идеја. Мењајући им контекст, уметници их претварају у уметничка дела.

Изложба, међутим, само у називу реферира на класично читање Дишановог принципа промене контекста. Права намера изложбе је афирмисање оног другог Дишановог принципа који је дуго стајао заклоњен  фасцинацијом лапидарног ефекта преузимања и мењања контекста.

– Тај други принцип омогућава уметнику да својим радом, понашањем и делом производи друштвене и политичке ефекте. Пре овог Дишановог „цуга” уметност је тежила да своју самосвест и своју филозофију црпи из себе саме, али Дишан је указао да су амбијент и друштвене околности настанка уметничког дела такође од фундаменталног значаја за саму уметност и њен даљи развој. Зато је тренутак у коме је настао Ready made историјска прекретница, јер омогућава функционисање оба принципа. Већ у реди мејду се преплићу живот и фикција, али тек са настанком концептуалне уметности доћи ће до пуног разумевања и примене овог дуалног принципа који ће произвести снажну промену уметничке сцене. Познато је колико се уметност променила последњих година. Ова изложба указује на неколико проблемских концентрата наше уметности. Један је ситуација седамдесетих која је реактуелизовала историјске авангарде. Други је ситуација специфичних локалних традицијских извора или напајања, које уметници користе. Трећи проблемски концентрат су економије деведесетих, преузимања историје са ђубришта и бувљака, из рата и јавног простора. И четврти су релације политика уметности и политика друштва које показују различито разумевање стварности – каже Славко Тимотијевић.

На изложби у УЛУС-у, Јарослав Супек спавао је у врећи на поду галерије, а после њега остали су драматични артефакти. Рад носи назив „Спавао сам испод фотографија жртава бивше Југославије”.

(/slika2)Владимир Перић изложио је југословенску заставу сачињену од сопствених дечјих мајица у колорима тробојке и немачку заставу од дечјих клавира, што је извучено из контекста његовог великог пројекта „Музеј детињства”.

Божидар Плазинић излаже књигу „Југославија” исечену на шест делова.

Младен Стилиновић уз незнатне измене преузима одређене фразе самоуправног језика да би преусмерио његов енергетски потенцијал – „Сваки напад на моју уметност је напад на самоуправљање и напредак”.

Изложба у УЛУС-у тражи и одговор на питање где је нестао „Балкански воз судбине”, реди мејд Звонимира Сантрача који је на путу по градовима Србије, вероватно у Краљеву, нестао, преузет од стране некога коме је стало да промењени контекст врати у првобитно стање – да уметнички пројекат „Балкански воз судбине” поново постане обичан воз или једноставно отпадно гвожђе.

Ту је и Грозданићев „Пахомије на булевару сумрака”, рад због којег је против уметника покренут судски спор и касније решен у Грозданићеву корист, као и картонски „југо-45” Владе Бојића као репрезент праксе симулакрума.

(/slika3)Раша Тодосијевић излаже сада већ антoлогијскe радoвe „Мy Fluxus Piano” и „Moonshine sonate” који се односе на статус младости и креативности у контексту агресивне геријатријске ароганције.

Иако је изложба насловљена као „Ready made re-made” јасно је да је овај појам узет тек као бекграунд, понекад и иронични и аутоиронични бекграунд, са чије јасне контуре се развијају бројне савремене праксе. Ова изложба жели да укаже да се свет променио, али и да се уметност значајно променила. 

„Данашње време је време памети, знања, информатике, културе и капитала.

Све што се данас дешава у свету па и у свету уметности филтрира се управо кроз ову нову матрицу. А резултати показују да је наша уметност, уметност на коју овде желим да укажем, веома витална, да се развија у духу промена у свету и да је способна да комуницира са светом и да је управо она наш витални ресурс.

Култура је данас најдоминантнији софтвер”, закључује Тимотијевић чија нас изложба „Чежња за музејем” очекује за месец дана у Музеју савремене уметности Војводине.