U slučaju slomljene ruke

READY MADE
Marsel Dišan je 1913. godine došao na, kako je napisao, „srećnu ideju” da na kuhinjsku stolicu pričvrsti točak bicikla i posmatra ga kako se okreće.

„U Njujorku 1915. godine, u jednoj prodavnici robe za domaćinstvo, kupio sam lopatu za sneg, na kojoj sam napisao 'U slučaju slomljene ruke'.

Nekako u to vreme, reč ready made je počela da označava ovu formu manifestacije. Tačka koju želim posebno da naglasim jeste da izbor ovih ready mades nikada nije bio diktiran estetskom dopadljivošću.

Ovaj izbor temeljio je na reakciji vizuelne ravnodušnosti, koja je istovremeno potpuno lišena dobrog ili lošeg ukusa... u stvari, potpuna anestezija”, pisao je Dišan, umetnik čiji rad predstavlja prekretnicu u novom poimanju umetničkog dela.

Ready made (redi mejd) ili „serijski predmeti promovisani odabirom umetnika u umetnička dela”, kako je to definisao Breton, tema je izložbe koja je prema autorskom konceptu istoričara umetnosti Slavka Timotijevića otvorena u beogradskoj galeriji ULUS. Pred posetiocima su radovi umetnika sa srpskog i bivšeg jugoslovenskog prostora u kojima dominira princip upotrebe gotovih, pronađenih, ponovo izvedenih ili prisvojenih  predmeta, postupaka ili ideja. Menjajući im kontekst, umetnici ih pretvaraju u umetnička dela.

Izložba, međutim, samo u nazivu referira na klasično čitanje Dišanovog principa promene konteksta. Prava namera izložbe je afirmisanje onog drugog Dišanovog principa koji je dugo stajao zaklonjen  fascinacijom lapidarnog efekta preuzimanja i menjanja konteksta.

– Taj drugi princip omogućava umetniku da svojim radom, ponašanjem i delom proizvodi društvene i političke efekte. Pre ovog Dišanovog „cuga” umetnost je težila da svoju samosvest i svoju filozofiju crpi iz sebe same, ali Dišan je ukazao da su ambijent i društvene okolnosti nastanka umetničkog dela takođe od fundamentalnog značaja za samu umetnost i njen dalji razvoj. Zato je trenutak u kome je nastao Ready made istorijska prekretnica, jer omogućava funkcionisanje oba principa. Već u redi mejdu se prepliću život i fikcija, ali tek sa nastankom konceptualne umetnosti doći će do punog razumevanja i primene ovog dualnog principa koji će proizvesti snažnu promenu umetničke scene. Poznato je koliko se umetnost promenila poslednjih godina. Ova izložba ukazuje na nekoliko problemskih koncentrata naše umetnosti. Jedan je situacija sedamdesetih koja je reaktuelizovala istorijske avangarde. Drugi je situacija specifičnih lokalnih tradicijskih izvora ili napajanja, koje umetnici koriste. Treći problemski koncentrat su ekonomije devedesetih, preuzimanja istorije sa đubrišta i buvljaka, iz rata i javnog prostora. I četvrti su relacije politika umetnosti i politika društva koje pokazuju različito razumevanje stvarnosti – kaže Slavko Timotijević.

Na izložbi u ULUS-u, Jaroslav Supek spavao je u vreći na podu galerije, a posle njega ostali su dramatični artefakti. Rad nosi naziv „Spavao sam ispod fotografija žrtava bivše Jugoslavije”.

(/slika2)Vladimir Perić izložio je jugoslovensku zastavu sačinjenu od sopstvenih dečjih majica u kolorima trobojke i nemačku zastavu od dečjih klavira, što je izvučeno iz konteksta njegovog velikog projekta „Muzej detinjstva”.

Božidar Plazinić izlaže knjigu „Jugoslavija” isečenu na šest delova.

Mladen Stilinović uz neznatne izmene preuzima određene fraze samoupravnog jezika da bi preusmerio njegov energetski potencijal – „Svaki napad na moju umetnost je napad na samoupravljanje i napredak”.

Izložba u ULUS-u traži i odgovor na pitanje gde je nestao „Balkanski voz sudbine”, redi mejd Zvonimira Santrača koji je na putu po gradovima Srbije, verovatno u Kraljevu, nestao, preuzet od strane nekoga kome je stalo da promenjeni kontekst vrati u prvobitno stanje – da umetnički projekat „Balkanski voz sudbine” ponovo postane običan voz ili jednostavno otpadno gvožđe.

Tu je i Grozdanićev „Pahomije na bulevaru sumraka”, rad zbog kojeg je protiv umetnika pokrenut sudski spor i kasnije rešen u Grozdanićevu korist, kao i kartonski „jugo-45” Vlade Bojića kao reprezent prakse simulakruma.

(/slika3)Raša Todosijević izlaže sada već antologijske radove „My Fluxus Piano” i „Moonshine sonate” koji se odnose na status mladosti i kreativnosti u kontekstu agresivne gerijatrijske arogancije.

Iako je izložba naslovljena kao „Ready made re-made” jasno je da je ovaj pojam uzet tek kao bekgraund, ponekad i ironični i autoironični bekgraund, sa čije jasne konture se razvijaju brojne savremene prakse. Ova izložba želi da ukaže da se svet promenio, ali i da se umetnost značajno promenila. 

„Današnje vreme je vreme pameti, znanja, informatike, kulture i kapitala.

Sve što se danas dešava u svetu pa i u svetu umetnosti filtrira se upravo kroz ovu novu matricu. A rezultati pokazuju da je naša umetnost, umetnost na koju ovde želim da ukažem, veoma vitalna, da se razvija u duhu promena u svetu i da je sposobna da komunicira sa svetom i da je upravo ona naš vitalni resurs.

Kultura je danas najdominantniji softver”, zaključuje Timotijević čija nas izložba „Čežnja za muzejem” očekuje za mesec dana u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.