​Бразилска уметност је под опсадом

Публика се позива да уђе на позорницу носећи маске направљене од папирних кеса. Од тог тренутка се, као социолошко искуство, дешава нека врста игре. Мешају се фикција и стварност и дело се полако открива, каже за „Политику” бразилска кореографкиња Лусијана Лара најављујући представу „О месу и бетону” у продукцији компаније „Анти статус кво”, која ће бити изведена вечерас од 20 сати у „Луци Београд” као девета премијера овогодишњег, 53. Битефа. Реч је о имерзивној плесној инсталацији. Неке слике сценског пазла „О месу и бетону” имају и убојито метафоричко значење, које сублимира, на најопштијем нивоу, распад савременог света. Такође, гола тела извођача у савременом бразилском контексту, који је политички ретроградан, представљају снажан позив на борбу против ауторитарног друштвеног уређења.

– Представа „О месу и бетону” је део ширег уметничког истраживања које сам 2003. године покренула, а које испитује однос између тела и града. Почетна тачка ове уметничке истраге је спознаја да је светско становништво данас концентрисано у великим градовима и да метрополе представљају материјализацију нашег начина живота у друштву. То су парадокси који истовремено откривају и наше најдубље жеље и ограничења.

Ово дело бави се урбаним стањем човека и приступа му из угла материјалности ствари, али и недељиве природе појединца и колектива, простора и времена, тела и ума – каже Лусијана Лара.

Снага ове представе, по речима наше саговорнице, јесте у мешавини фикције и стварности. Не постоји начин, каже, да се она уради, а да се заиста не проживи. Овако изведена, представа се не своди на пуко посматрање или гледање и уважавање тела у простору, или на повезивање слика с идејама и концептима, нити на читање и разумевање метафора.

– Она је позив да се суочимо с оним што се догађа док и како се догађа, да се проживи емотивно искуство учествовањем у чулном тренутку. То је позив да се буде део представе, заправо, чак и ако мислите да не радите ништа или да само гледате. Ово је део нашег одговора на кризу представљања и на безбедну дистанцу коју неке позоришне и уметничке конвенције могу да направе, а за коју ми сматрамо да умањује доживљај – каже наша саговорница, коју смо замолили да нам укаже на специфичности нама мање познате бразилске позоришне, односно плесне сцене.

– Не би баш било могуће истински дефинисати специфичности бразилске позоришне или плесне сцене зато што је, баш као и наша земља и култура, област сценске уметности огромна и веома разнолика. У Бразилу је веома тешка ситуација зато што се наш нови председник, Болсонаро, односи према уметности тако што примењује цензуру, уметност је под опсадом, суочени смо с поновном диктатуром која се плаши културе. Нажалост, амазонска шума није једино што се уништава, наше министарство културе је изумрло, смањује средства и нема никакву политичку жељу да улаже у уметност и културу, те је будућност савремене уметности Бразила неизвесна. Без обзира на то, важно је рећи да бразилска савремена уметност и плес настављају да се развијају и да ће се супротставити свом снагом, присутан је снажан осећај заједништва међу уметницима у целој земљи. Тренутно постоји веома природна тежња у позоришту да се позабавимо сваком неправдом и друштвеним апсурдом који се дешавају под овом влашћу, другим речима, сцена се фокусира на друштвену и политичку драматургију.