​Brazilska umetnost je pod opsadom

Publika se poziva da uđe na pozornicu noseći maske napravljene od papirnih kesa. Od tog trenutka se, kao sociološko iskustvo, dešava neka vrsta igre. Mešaju se fikcija i stvarnost i delo se polako otkriva, kaže za „Politiku” brazilska koreografkinja Lusijana Lara najavljujući predstavu „O mesu i betonu” u produkciji kompanije „Anti status kvo”, koja će biti izvedena večeras od 20 sati u „Luci Beograd” kao deveta premijera ovogodišnjeg, 53. Bitefa. Reč je o imerzivnoj plesnoj instalaciji. Neke slike scenskog pazla „O mesu i betonu” imaju i ubojito metaforičko značenje, koje sublimira, na najopštijem nivou, raspad savremenog sveta. Takođe, gola tela izvođača u savremenom brazilskom kontekstu, koji je politički retrogradan, predstavljaju snažan poziv na borbu protiv autoritarnog društvenog uređenja.

– Predstava „O mesu i betonu” je deo šireg umetničkog istraživanja koje sam 2003. godine pokrenula, a koje ispituje odnos između tela i grada. Početna tačka ove umetničke istrage je spoznaja da je svetsko stanovništvo danas koncentrisano u velikim gradovima i da metropole predstavljaju materijalizaciju našeg načina života u društvu. To su paradoksi koji istovremeno otkrivaju i naše najdublje želje i ograničenja.

Ovo delo bavi se urbanim stanjem čoveka i pristupa mu iz ugla materijalnosti stvari, ali i nedeljive prirode pojedinca i kolektiva, prostora i vremena, tela i uma – kaže Lusijana Lara.

Snaga ove predstave, po rečima naše sagovornice, jeste u mešavini fikcije i stvarnosti. Ne postoji način, kaže, da se ona uradi, a da se zaista ne proživi. Ovako izvedena, predstava se ne svodi na puko posmatranje ili gledanje i uvažavanje tela u prostoru, ili na povezivanje slika s idejama i konceptima, niti na čitanje i razumevanje metafora.

– Ona je poziv da se suočimo s onim što se događa dok i kako se događa, da se proživi emotivno iskustvo učestvovanjem u čulnom trenutku. To je poziv da se bude deo predstave, zapravo, čak i ako mislite da ne radite ništa ili da samo gledate. Ovo je deo našeg odgovora na krizu predstavljanja i na bezbednu distancu koju neke pozorišne i umetničke konvencije mogu da naprave, a za koju mi smatramo da umanjuje doživljaj – kaže naša sagovornica, koju smo zamolili da nam ukaže na specifičnosti nama manje poznate brazilske pozorišne, odnosno plesne scene.

– Ne bi baš bilo moguće istinski definisati specifičnosti brazilske pozorišne ili plesne scene zato što je, baš kao i naša zemlja i kultura, oblast scenske umetnosti ogromna i veoma raznolika. U Brazilu je veoma teška situacija zato što se naš novi predsednik, Bolsonaro, odnosi prema umetnosti tako što primenjuje cenzuru, umetnost je pod opsadom, suočeni smo s ponovnom diktaturom koja se plaši kulture. Nažalost, amazonska šuma nije jedino što se uništava, naše ministarstvo kulture je izumrlo, smanjuje sredstva i nema nikakvu političku želju da ulaže u umetnost i kulturu, te je budućnost savremene umetnosti Brazila neizvesna. Bez obzira na to, važno je reći da brazilska savremena umetnost i ples nastavljaju da se razvijaju i da će se suprotstaviti svom snagom, prisutan je snažan osećaj zajedništva među umetnicima u celoj zemlji. Trenutno postoji veoma prirodna težnja u pozorištu da se pozabavimo svakom nepravdom i društvenim apsurdom koji se dešavaju pod ovom vlašću, drugim rečima, scena se fokusira na društvenu i političku dramaturgiju.