Превод без особина

СЛИКЕ И ПРИЛИКЕ
Чудесни роман Роберта Музила Der Mann ohne Eigenschaften појавио се на подручју тада хрватско-српског или српско-хрватског језика први пут године 1967, у преводу знаменитог хрватског преводиоца Златка Горјана и у издању ријечког „Отокара Кершованија”. Био је то догађај. Књига је, бар за неке, брзо постала култна лектира.

На простору хрватског и српског језика дуго није било другог превода Музиловог романа осим Горјановог. А онда је 2006. црногорски ЦИД објавио превод мага српског преводилаштва Бранимира Живојиновића. Живојиновић је за свог Човека без особина награђен 2007. најпре  наградом града Београда за књижевност и преводилаштво, а затим и наградом Министарства за културу Републике Аустрије, која је на жалост стигла тек после Живојиновићеве смрти.

Годину дана после Живојиновићевог, 2007, појавио се још један превод Музиловог романа на српски. Објавили су га издавачи „Етхос” и „Беокњига” из Београда.

У начелу, капитално дело светске књижевности изнова се преводи и објављује онда кад се верује да ће нови превод пружити нешто чега у претходном нема – боља преводилачка решења, или пак адекватнију верзију ауторовог текста. У Музиловом случају, питање верзије из које се преводи посебно је важно јер је аутор за собом оставио недовршени „торзо”, који су истраживачи, на основу рукописа и заоставштине, деценијама конструисали и реконструисали. Прво целовитије немачко издање романа објављено је давне 1952. Тим издањем служио се Златко Горјан. Касније су уследиле нове немачке редакције и нова немачка издања.   

Читалац који одлучи да упореди три постојећа, хрватска и српска превода великог Музиловог дела, среће се са нечим сасвим необичним. Текст превода који су објавили Етхос/Беокњига (2007) савршено се подудара с преводом Златка Горјана (Отокар Кершовани, 1967). Имена преводилаца су, међутим, различита.

 Најпре пада у очи да је садржај двају томова исти (што би требало да значи да је издање Етхос/Беокњига с почетка 21. века рађено према немачком издању из половине 20. века). Исти је, затим, превод наслова поглавља и текста унутар поглавља, иста је структура реченице, иста је, с безначајним разликама, лексика... Наравно, издање Етхос/Беокњига је у екавској језичкој варијанти, а уместо изричитије хрватских речи најчешће стоје изричитије српске, мада не свуда: „знаност” је „наука”, „повијест” – „историја”, „посве” – „сасвим”, итд., али се „љубити”, рецимо, јавља и тамо где значи „волети” (погл. 59, том II: „Покушај да љубиш чудовиште”), баш као што се изразито хрватско „надоћи” (Горјан, односно Етхос/Беокњига: „Ево још једне идеје на коју би могао надоћи и сам разум...”, погл. 69, том II) јавља и тамо где бисмо очекивали српско „доћи на идеју” (Живојиновић: „И то је идеја на коју би безмало могао доћи сам ум”, погл. 50.3). Код Етхоса/Беокњиге, имена која Горјан даје у оригиналној скрипцији какву негује хрватски правопис дата су у ћириличној варијанти, тако да је, рецимо, јунак чије се име оригинално пише Tuzzi а изговара Туци постао код „Етхоса” и „Беокњиге” Тузи, као што је Сијена остала Сиена, док Danielli, додуше, није Даниели него је постао Даниел. Исто су тако Јаковљеве љестве (како каже Даничић) код Е./Б. Јакобљеве лестве (погл. 42, том II), а Tutgut и Nichttutgut – Добриковић и Никоговић, мада би и оригиналном значењу, а и српском језику било ближе Доброчинко и Недоброчинко (како преводи Живојиновић). Понегде је ћирилизовање оригиналних топонима урађено сасвим непажљиво, па је Wischau (Вишава, немачки град на територији данашње Чешке) код Етхоса/Беокњиге постало Виши, а Schwedenschanze, Шведски шанац – Шведенштрасе, дакле шведска улица, иако је у том поглављу (10, том II) циљ Улриховог и Агатиног излета изричито шанац, а не никаква улица. И тако даље.

 За екстензивније паралелно цитирање из „Кершованијевог” и издања Етхос/Беокњига, а поготову за анализу наспрам немачког текста, новински простор не даје могућности. Навешћу, примера ради, само две реченице из три постојећа превода, Горјановог, Етхоса/Беокњиге, и Живојиновићевог. Пример није циљано тражен, него насумично изабран:

Златко Горјан:

Диотима је исправно нагађала. Од онога часа кад је Arnheim примјетио како се груди те предивне жене, која је прочитала његове књиге о души, надимају узбибане осјећајима о којима није могло бити никакве сумње, њега је обузела заплашеност какву досад није познавао. („Кершовани”, том I, стр. 194-195)

Етхос/Беокњига:

Диотима је тачно нагађала. Од часа кад је Арнхајм приметио како се груди те предивне жене, која је прочитала његове књиге о души, надимају, узбуркане осећајима о којима није могло бити било какве сумње, њега је обузела заплашеност какву досад није познавао. (Етхос/Беокњига, I, стр. 192)

Бранимир Живојиновић:

Диотима је тачно погодила. Од тренутка кад је Арнхајм приметио да груди ове чудесне жене, која је читала његове књиге o души, уздиже и узбуђује нека моћ коју није било могуће погрешно разумети, обузела га је нека малодушност, која му је иначе била страна. (ЦИД, стр. 202)

Исти степен подударности „Кершованијевог” издања и издања Етхоса/Беокњиге наћи ћемо поредећи и било који други параграф, поглавље, књигу... Занимљиво је, уз то, још нешто. Код Етхоса/Беокњиге дат је на почетку првог тома уводни осврт „О писцу”. Иако „приређивач” (потписан функцијом, а не властитим именом) каже да се, пишући га, користио „бројним изворима” – у четири постојеће фусноте наведена су три књижевна лексикона из 1952. и 1953. и Ларусова енциклопедија на српском језику – читалац ће у том осврту пронаћи, дословно или у облику парафразе, блокове реченица из текстова Адолфа Фризеа односно др Иве Хергешића, објављених на крају другог тома „Кершованијевог” издања из 1967.

Издавач „Етхос” објавио је још неколико превода немачких аутора: а) Музилове Три жене (у књизи, додуше, пише: „превод са енглеског”); б) Цвајгове Звездане часове човечанства; и в) Цвајгове новеле. У сва три случаја реч је о раније објављеним преводима: а) Божене Беговић (београдски „Рад”, 1969); б) Пере Слијепчевића и Срђе Ђокића („Рад”, 1952); и в) потписнице ових редова („Рад”, 1983). Али имена преводилаца код „Етхоса” су сасвим различита. Поред тога, у „Етхосовом” издању Три жене нашао се и поговор професора Зорана Константиновића, објављен оригинално у „Радовом” издању из 1969, али је код Е./Б. испод њега потписана Редакција.

О чему је, дакле, реч у случају свих овде наведених превода које су објавили „Етхос” и „Беокњига”, кад се већ зна да различити преводиоци не могу идентично превести исти текст? Овде намерно не помињем имена оних који су у наведеним издањима потписани као преводиоци. Не знам да ли би и шта би они имали да кажу о подударностима наведених превода. Овдашњој јавности, и књижевној и јавности уопште, одговор дугује издавач.