Prevod bez osobina

SLIKE I PRILIKE
Čudesni roman Roberta Muzila Der Mann ohne Eigenschaften pojavio se na području tada hrvatsko-srpskog ili srpsko-hrvatskog jezika prvi put godine 1967, u prevodu znamenitog hrvatskog prevodioca Zlatka Gorjana i u izdanju riječkog „Otokara Keršovanija”. Bio je to događaj. Knjiga je, bar za neke, brzo postala kultna lektira.

Na prostoru hrvatskog i srpskog jezika dugo nije bilo drugog prevoda Muzilovog romana osim Gorjanovog. A onda je 2006. crnogorski CID objavio prevod maga srpskog prevodilaštva Branimira Živojinovića. Živojinović je za svog Čoveka bez osobina nagrađen 2007. najpre  nagradom grada Beograda za književnost i prevodilaštvo, a zatim i nagradom Ministarstva za kulturu Republike Austrije, koja je na žalost stigla tek posle Živojinovićeve smrti.

Godinu dana posle Živojinovićevog, 2007, pojavio se još jedan prevod Muzilovog romana na srpski. Objavili su ga izdavači „Ethos” i „Beoknjiga” iz Beograda.

U načelu, kapitalno delo svetske književnosti iznova se prevodi i objavljuje onda kad se veruje da će novi prevod pružiti nešto čega u prethodnom nema – bolja prevodilačka rešenja, ili pak adekvatniju verziju autorovog teksta. U Muzilovom slučaju, pitanje verzije iz koje se prevodi posebno je važno jer je autor za sobom ostavio nedovršeni „torzo”, koji su istraživači, na osnovu rukopisa i zaostavštine, decenijama konstruisali i rekonstruisali. Prvo celovitije nemačko izdanje romana objavljeno je davne 1952. Tim izdanjem služio se Zlatko Gorjan. Kasnije su usledile nove nemačke redakcije i nova nemačka izdanja.   

Čitalac koji odluči da uporedi tri postojeća, hrvatska i srpska prevoda velikog Muzilovog dela, sreće se sa nečim sasvim neobičnim. Tekst prevoda koji su objavili Ethos/Beoknjiga (2007) savršeno se podudara s prevodom Zlatka Gorjana (Otokar Keršovani, 1967). Imena prevodilaca su, međutim, različita.

 Najpre pada u oči da je sadržaj dvaju tomova isti (što bi trebalo da znači da je izdanje Ethos/Beoknjiga s početka 21. veka rađeno prema nemačkom izdanju iz polovine 20. veka). Isti je, zatim, prevod naslova poglavlja i teksta unutar poglavlja, ista je struktura rečenice, ista je, s beznačajnim razlikama, leksika... Naravno, izdanje Ethos/Beoknjiga je u ekavskoj jezičkoj varijanti, a umesto izričitije hrvatskih reči najčešće stoje izričitije srpske, mada ne svuda: „znanost” je „nauka”, „povijest” – „istorija”, „posve” – „sasvim”, itd., ali se „ljubiti”, recimo, javlja i tamo gde znači „voleti” (pogl. 59, tom II: „Pokušaj da ljubiš čudovište”), baš kao što se izrazito hrvatsko „nadoći” (Gorjan, odnosno Ethos/Beoknjiga: „Evo još jedne ideje na koju bi mogao nadoći i sam razum...”, pogl. 69, tom II) javlja i tamo gde bismo očekivali srpsko „doći na ideju” (Živojinović: „I to je ideja na koju bi bezmalo mogao doći sam um”, pogl. 50.3). Kod Ethosa/Beoknjige, imena koja Gorjan daje u originalnoj skripciji kakvu neguje hrvatski pravopis data su u ćiriličnoj varijanti, tako da je, recimo, junak čije se ime originalno piše Tuzzi a izgovara Tuci postao kod „Ethosa” i „Beoknjige” Tuzi, kao što je Sijena ostala Siena, dok Danielli, doduše, nije Danieli nego je postao Daniel. Isto su tako Jakovljeve ljestve (kako kaže Daničić) kod E./B. Jakobljeve lestve (pogl. 42, tom II), a Tutgut i Nichttutgut – Dobriković i Nikogović, mada bi i originalnom značenju, a i srpskom jeziku bilo bliže Dobročinko i Nedobročinko (kako prevodi Živojinović). Ponegde je ćirilizovanje originalnih toponima urađeno sasvim nepažljivo, pa je Wischau (Višava, nemački grad na teritoriji današnje Češke) kod Ethosa/Beoknjige postalo Viši, a Schwedenschanze, Švedski šanac – Švedenštrase, dakle švedska ulica, iako je u tom poglavlju (10, tom II) cilj Ulrihovog i Agatinog izleta izričito šanac, a ne nikakva ulica. I tako dalje.

 Za ekstenzivnije paralelno citiranje iz „Keršovanijevog” i izdanja Ethos/Beoknjiga, a pogotovu za analizu naspram nemačkog teksta, novinski prostor ne daje mogućnosti. Navešću, primera radi, samo dve rečenice iz tri postojeća prevoda, Gorjanovog, Ethosa/Beoknjige, i Živojinovićevog. Primer nije ciljano tražen, nego nasumično izabran:

Zlatko Gorjan:

Diotima je ispravno nagađala. Od onoga časa kad je Arnheim primjetio kako se grudi te predivne žene, koja je pročitala njegove knjige o duši, nadimaju uzbibane osjećajima o kojima nije moglo biti nikakve sumnje, njega je obuzela zaplašenost kakvu dosad nije poznavao. („Keršovani”, tom I, str. 194-195)

Ethos/Beoknjiga:

Diotima je tačno nagađala. Od časa kad je Arnhajm primetio kako se grudi te predivne žene, koja je pročitala njegove knjige o duši, nadimaju, uzburkane osećajima o kojima nije moglo biti bilo kakve sumnje, njega je obuzela zaplašenost kakvu dosad nije poznavao. (Ethos/Beoknjiga, I, str. 192)

Branimir Živojinović:

Diotima je tačno pogodila. Od trenutka kad je Arnhajm primetio da grudi ove čudesne žene, koja je čitala njegove knjige o duši, uzdiže i uzbuđuje neka moć koju nije bilo moguće pogrešno razumeti, obuzela ga je neka malodušnost, koja mu je inače bila strana. (CID, str. 202)

Isti stepen podudarnosti „Keršovanijevog” izdanja i izdanja Ethosa/Beoknjige naći ćemo poredeći i bilo koji drugi paragraf, poglavlje, knjigu... Zanimljivo je, uz to, još nešto. Kod Ethosa/Beoknjige dat je na početku prvog toma uvodni osvrt „O piscu”. Iako „priređivač” (potpisan funkcijom, a ne vlastitim imenom) kaže da se, pišući ga, koristio „brojnim izvorima” – u četiri postojeće fusnote navedena su tri književna leksikona iz 1952. i 1953. i Larusova enciklopedija na srpskom jeziku – čitalac će u tom osvrtu pronaći, doslovno ili u obliku parafraze, blokove rečenica iz tekstova Adolfa Frizea odnosno dr Ive Hergešića, objavljenih na kraju drugog toma „Keršovanijevog” izdanja iz 1967.

Izdavač „Ethos” objavio je još nekoliko prevoda nemačkih autora: a) Muzilove Tri žene (u knjizi, doduše, piše: „prevod sa engleskog”); b) Cvajgove Zvezdane časove čovečanstva; i v) Cvajgove novele. U sva tri slučaja reč je o ranije objavljenim prevodima: a) Božene Begović (beogradski „Rad”, 1969); b) Pere Slijepčevića i Srđe Đokića („Rad”, 1952); i v) potpisnice ovih redova („Rad”, 1983). Ali imena prevodilaca kod „Ethosa” su sasvim različita. Pored toga, u „Ethosovom” izdanju Tri žene našao se i pogovor profesora Zorana Konstantinovića, objavljen originalno u „Radovom” izdanju iz 1969, ali je kod E./B. ispod njega potpisana Redakcija.

O čemu je, dakle, reč u slučaju svih ovde navedenih prevoda koje su objavili „Ethos” i „Beoknjiga”, kad se već zna da različiti prevodioci ne mogu identično prevesti isti tekst? Ovde namerno ne pominjem imena onih koji su u navedenim izdanjima potpisani kao prevodioci. Ne znam da li bi i šta bi oni imali da kažu o podudarnostima navedenih prevoda. Ovdašnjoj javnosti, i književnoj i javnosti uopšte, odgovor duguje izdavač.