Поглед на Балкан из авиона

КОВАЧЕВИЋЕВЕ КОМЕДИЈЕ АПСУРДА 
Мјузикл „Маратонци трче почасни круг“ који је премијерно изведен у Позоришту на Теразијама, приказује у бродвејском маниру, спектакуларно, уз фантастичну игру плесног ансамбла и духовито – ангажованих сонгова (аутор је Маја Пелевић) индустрију смрти породице Топаловић, која отвара крематоријум, откопава туђе гробове и спаљује лешеве како би задобила политичке поене и ушла у Европу. Мрачно – морбидну сцену са пуно сандука и дима смењује ужурбана, полетна слика аудиције, „кастинга“ за први звучни филм, Ђенкин мјузикл са вилама, лептировима, лепим, голим, слободоумним и модерним женама. Ђенка (игра га Марко Живић енергично и спонтано) слави живот, Топаловићи славе смрт. Ђенка режира љубавни филм и од Београда прави Холивуд, док Топаловићи газе све пред собом (на сцени се појављује прави аутомобил, прави мотор, само је језеро у коме се купа Кристина један обичан лавор). Они су приватници (политичари) нове Европе који ће нахранити гладне, запослити незапослене. Светлости позорнице или рака? Смрт је најсигурнији посао за Топаловиће. Шоу се ипак није наставио, а од Ђенке, на крају мјузикла, остају само „дугмићи“.

Шта тражиш, дечко?

Као прецизни посматрач нашег поднебља и људских недоумица XX века, Ковачевић „Маратонце“ пише као студентски рад, не слутећи његову славу и аутентичност. Све је почело у Атељеу 212 (комад је режирао Љубомир Муци Драшкић 1973). Прва читајућа проба, на коју је писац отишао, дорћолским улицама, из своје тада подстанарске собе у Јовановој улици, била је заказана за 11 сати. У оделу, са успутним питањем тетка Зорке са портирнице: – Шта тражиш дечко? – млади писац, ушао је на „велика врата“ у домаће позориште. И тако је читајућа проба„Маратонаца“, како пише сам Ковачевић у Монографији Педесет година Атељеа 212 почела са двадесетак минута закашњења: „Онда ме је задесило прво, ненадано чудо; глумећи за столом, уметници су почели да се свађају (из ликова), да вичу, да трескају рукама по столу, да се придижу, да се смеју и добацују примедбе ван текста, док су се Јован (Ћирилов) и Борка (Павићевић) до суза смејали.“

И тако је од једне озбиљне драме о патолошки еротизованој и мафијашкој породици Топаловића настала комедија која годинама засмејава наш национ. Шта је то толико смешно у „Маратонцима“? Да ли су то гротескни портрети стогодишњих матораца који сваку жену прво сексуално искористе, а потом убију, или публику засмејава Мирко који као најмлађи изданак ове гробарске фамилије покушава да побегне из мрака и неморала (у мјузиклу Мирко, кога тумачи Иван Босиљчић, пева, како више не жели да буде гробар држећи у рукама лобању, као реплику на Шекспиров монолог „Бити или не бити”) али онда силом генетике и он почиње да силује, убија, наређује и то још немилосрднијe?.

Ковачевић пише црне комедије под утицајем театра апсурда, са далеким асоцијацијама на Алфреда Жарија у коришћењу сатиричних елемената, док је повремена аутоиронија слична Мрожековој. Ковачевић пише комедије иза чије гротеске се налазе озбиљне, чак врло морбидне теме о животу и смрти где се сударају традиционални, модерни, колективни, идеолошки, етички, патолошки и природни стереотипи смештени у окриље породичне патологије.

 Владимир Стаменковић сматра „да су Ковачевићеви комади у исто време сатире на наш менталитет и политичке комедије”. Bртоглава сценска игра, као у народском пучком театру, чини да смех у Ковачевићевим комадима буде толико гласан и дуговечан. „Смех је најбољи начин самоодбране“, тврди писац.

Привидно живи људи

(/slika2)„Када кажем Балкан, онда је најбоље гледати из авиона како то изгледа“, рекао је осамдесетих година Душко Ковачевић. И можда је након тог открића кроз своје драме: „Професионалац“ (1990), „Урнебесна трагедија“ (1991), „Контејнер са пет звездица“ (1999), најбоље разумео како на малом простору као што је Балкан, постоје тако жестоке разлике у људским наравима, убеђењима, одрастањима. „Човек док не види својим очима како изгледа када људи на једном простору полуде, не верује“, сматра Ковачевић. Ту друштвену нит аутор заоштрава у „Урнебесној трагедији“ чију радњу смешта у лудницу у којој нема разлике између оних који су лечени и оних који лече. Парадокс српског друштва Ковачевић одсликава затварањем луднице услед недостатка новца и елементарних животних намирница те људи на улици пребијају дете које носи роштиљ.

У комаду „Контејнер са пет звездица“, који је писан у монолошкој форми и представља најдиректнији обрачун са милошевићевском владавином, видимо бившег професора универзитета (верни поданик режима), који промовише луксузни контејнер, скоро хотел:

„Другим речима, поштовани пријатељи, када се све ово преведе са српског на српски, значи да је ово земља покојника, земља мртвих људи, који одлажу сопствене сахране док не обаве још неки посао“.

Један од доминантих мотива Ковачевићевих драма, мотив привидно живих људи, људи који су одавно изнутра умрли, али се стицајем околности, провлаче кроз свакодневицу, јавља се и у комаду „Лари Томсон, трагедија једне младости“ у којем се преплиће прича о животу у позоришту иза кулиса, где се отказују представе, управница је хистерична, а на другом крају града тече живот у сапунској опери.

Летаргија је савладала и Доктора Николу Коса („Доктор шустер“, 2001), чувеног хирурга који постаје дементни обућар. И Марко и Каћа, Иван и Јелена („Звездана прашина“, 1976, 2003) „врте“ се у љубавном четвороуглу тражећи узбуђења, романсу, бежећи стално са сопствене сахране: „Од кад је дозвољено да се вампири јавно званично венчавају? Знате ли ви... да је он мртав човек“.

И још једну карактеристику опуса Душана Ковачевића је важно саопштити. Сви његови комади написани су за глумце. Како сам каже, тајна његовог успеха у томе је, што допушта глумцима, мајсторима импровизације, да се размахну (Данило Бата Стојковић, Зоран Радмиловић, Петар Краљ, Милена Дравић, Бора Тодоровић, Бранислав Лечић своје највеће улоге у позоришту остварили су тумачећи ликове Ковачевићевих драма), да нас забаве, а опет растуже.

Тако је било и на премијери „Маратонаца“.