КиМ није субјект међународног права

Прилог Миодрага Р. Ђорђевића „Српско-албански ћорсокак” („Политика”, 13. август) споран је у целини и у појединостима.

1. И у географском и у државотворном смислу неприхватљиво је што аутор територију Косова и Метохије (КиМ) дефинише као независну државу „Косово”.

2. Тзв. међународна заједница оличена у ЕУ наметнула је терминологију са циљем да мења свест српског народа и народности који живе у Србији. Пођимо редом. Прво је коришћен термин српско-албански дијалог, уместо дијалог представника централних власти и привремених КиМ институција, затим „дијалог Београд–Приштина”, што ствара утисак да су у питању престонице две суверене државе, да би се на крају дошло до нормализације односа између Београда и Приштине кроз свеобухватни правно обавезујући споразум о међусобном признању.

3. Спорни прилог не нуди пример да се било која земља одрекла дела своје територије „ради пријатељских односа са земљама у окружењу и земљама развијеног Запада”. Идеја о „целокупном спектру гаранција” неутемељена је јер не наводи примере где су оне до сада дале резултате, барем када су Срби у питању.

4. Ако већ ламентира над Бриселским споразумом, аутор би требао да има у виду да није у питању међународни уговор с обавезујућим правним дејством, јер да би то био, треба да буде испуњено више услова, а пре свега услов је да су у питању два призната субјекта међународног права, што КиМ није. Тај папир има карактер промеморије. Ипак, и као такав је требало да садржи важна питања, а пре свега реадмисију илегално досељених Албанаца у покрајину из Албаније после доласка УНМИК-а. Процена је да се ради о броју од око 400.000 (вероватно је на ту популацију мислио амбасадор САД Кајл Скот када је говорио да Србија не може да прими сву популацију Косова натраг у Србији, (прим. М. С.), затим повратку 250.000 протераних Срба и неколико десетина хиљада припадника осталих националних мањина и заштиту српског културног наслеђа.

5. Аутор хвали изјаву Ивице Дачића, потписника Бриселског споразума: „Ми можемо да машемо Уставом Србије на Косову колико год хоћемо, али од тога нема ништа.” Међутим, не наводи пример неке земље у којој се премијер односио тако према највишем правном акту над којим се полаже и заклетва. Да је сачекао још неколико дана, аутор је могао да похвали и актуелну премијерку А. Брнабић за изјаву („Политика”, 17. август): „Није прихватљиво за Србију да све изгуби, а Приштина све добије.” Нема основа ни у домаћем, ни у међународном праву да се Приштина третира као главни град независне државе јер у истом тексту она каже „треба се вратити на поље међународног права и правде”. Свакако да треба. Али због чега су све владе после 5. октобра тражиле некакво решење за КиМ без ослонца на Резолуцију 1244 СБ УН, која за КиМ предвиђа „суштинску аутономију”.

др Милисав Станковић,
опуномоћени министар СМИП-а у пензији