Село се и само расељава

Да имамо „као што немамоˮ одговарајућу и социологију, посебно ону села од Сретена Вукосављевића, а још „придеˮ социјалну психологију, много шта би нам било и јасно и јасније. На пример: зашто нам се, и то готово епидемично, села расељавају, а и младеж, богме и многи, како се каже „радно активниˮ тобож ,„привременоˮ расељајавају изван наше лепе Србије? У Скендер-беговој улици у Београду стотине и стотине чекају визу за Словенију, сертификати о знању немачког, норвешког, чак и финског готово да су надјачали глобалну тражњу што је важила за енглески језик.

Већ деценијама наша лепа домовина буквално је узбуркана што се народа тиче. Покреће се српски живаљ и кад треба, а, богме – и кад не треба. Све је мање младежи и, што је и разумљиво, она хоће да ипак боље живи. Мезимци и мезимице олако остављају чак и имућна домаћинства, а остарели преци с болом у души ипак то и благосиљају. „Ако сам се ја мучио и мучим се још, нек он, она, они бар проживе!ˮ Питају ме неки моји пријатељи из богатог Великоморавља: „Пошто су и станови у Београду? Купили бисмо нештоˮ… Две генерације из те куће рмбачиле као ,„ауслендериˮ, прави замак скућили, а унука иде на студије, наравно у Београд и ,„да се дете не потуца по – ти домови и с газдарицеˮ.

Србија, навео је тај податак још др Драган Веселинов, као професор Факултета политичких наука у својој књизи „Аграрна политика”, била је још у 19. веку „,аграрно пренасељена земљаˮ. Данас, нажалост, такорећи земљу нема ко ни да обрађује. Тешко да ће и агитпроп Милана Кркобабића очувати народ на, тачније језички речено – у селу (селима). Србија је деценијама повлачила, а нажалост и даље повлачи, тотално погрешне потезе. Бујање наше станоградње малтене није ништа друго до препаковање и то мало преосталог рода не само сеоских насеља већ, што је такође последица, мањих градских насеља која су вековима била, како-тако, можда и најача брана миграцијама према великим градовима. И најновије мере, попут гашења посебно средњих школа, општинских судова, катастара – да не помињемо брутално уништавање индустрије – и те како су погурале миграционе таласе. Да никако не зазвучи као носталгија за покојним социјализмом и комунама, али ваља бар признати да то стоји иза тога „Пошто су ти становиˮ не само у Београду, већ и Крагујевцy, Нишу, Новом Саду... Нема шанси да Кркобабићево задругарство заустави Србима изгледа досуђене сеобе!

Зато они који воде Србију – последњи је час – треба да ставе прст на чело. А наука која се тим бави још и више. Праве палате по мањим општинским центрима данас се нуде на продају, „са свеˮ вртовима и фонтанама највише за 500 до 600 евра по квадрату, што је једва трећина од цена голубарника по Миријеву или Земун Пољу. За свако радно место плаћамо инвеститору и до 5.000 евра, колико се продаје хектар моравске земље. (У Војводини, Шумадији, па и около све три Мораве и читав посед са зградама може се купити за двадесетак хиљада!). Станове за избеглице, без обзира на то да ли су дошли из градова или руралних крајева, градимо углавном по градовима. Индустријом покушавамо да решимо проблеме вишеструко увећаних већих градова. Да ли је неко укидајући општинске судове и средње школе уопште размишљао чиме ће и како бар везати младе у мањим срединама да остану и ту живе?

Тачна је, рекли бисмо и неизбежна, чињеница да ће не тако далеко у будућности више од половине човечанства живети по градовима. Али, да ли тим путем треба да иде Србија у којој једва да сеоско домаћинство треба да живи, и то животом који задовољава савременог човека на упросечених четири-пет хектара? Или, да ли грађанин из једне Раче треба због њих или због ,„господеˮ из судско-управне бирократије и шанси за школовање да ,„шипчиˮ у суд у Аранђеловцу, а намерник гимназијалац да тражи стан у Крагујевцу.

Србија и те како треба да се угледа и на Америку и, уопште развијен свет, али српски „фармерˮ још увек тавори на својој земљици или плаћа закуп, а најезда на већ двомилионски Београд и станоградњу логична је: то што уложиш ту увек ће вредети и пет пута више нo у каквој паланци...

Књижевник