Улазница са 18.000 услова

Јавност и политичке странке углавном спомињу два велика услова за улазак Србије у ЕУ, сарадњу са Хагом и питање Косова. Нико не спомиње колико заиста услова морамо испунити за равноправни статус у Европској унији.

Недавно сам био у Министарству заштите животне средине Републике Македоније у Скопљу, када je ова држава испуњавала формуларе неопходне за чланство у ЕУ. Запањио ме броје тих формулара, а човеку се заврти у глави тек од броја услова који се морају испунити. Ни мање ни више него – 18.000 услова. Од тога, две трећине су из групе који припадају екологији. Чак 12.000 еколошких услова.

Што се тиче Србије не можемо у Европу са Панчевом у коме се живи од данас до сутра са заштитним маскама и незаобилазном електронском таблом која показује ниво опасних материја у ваздуху. Не бих рекао да можемо у Европу са загађеним рекама и неразјашњеним помором рибе. Са језерима која све више подсећају на депоније него на изворе са којих се градови снабдевају питком водом. Са загађеним тлом у којe се излива необезбеђени опасни хемијско-биолошки отпад. Са само 15 одсто пречишћених отпадних вода у Србији. Такви не можемо у Европу.

Себи приписујем успех да сам спречио изградњу првих спалионица комуналног и другог отпада у Србији. Од 2004. до 2006. одржао сам безброј предавања и презентација о лошим особинама рада спалионица и њиховом утицају на квалитет ваздуха и о намерама Европе да нам прода спалионице које они забрањују и затварају. Највећа борба је била око планиране спалионице за опасан хемијски отпад, а за коју је драга нам Европа издвојила 14 милиона евра донације да би била постављена на 100 хектара земљишта у околини Шапца.

Они нама 14 милиона помоћи, а ми да купимо од њих опрему вредну 300 милиона евра и да уништавамо и њихов отпад. Добро замишљено. Важно је да се помене донација. Идеја им није прошла. Италијани су нудили да изграде бесплатно спалионицу у Србији, али да пола капацитета сагорева отпад допремљен из Италије. Ништа од овога није прошло. Драго ми је да сам успео и захваљујем на помоћи проф. др Луки Кнежићу и проф. Драгани Вујановић.

Колико нас Европа воли, а колико ми имамо снаге да се супротставимо тој љубави показује још један пример из екологије. Према Уредби о увозу половних аутомобила од 1. децембра 2005. могу да се увезу само аутомобили који имају мотор „евро три”, односно мотор чији издувни гасови одговарају норми „евро три” због мањег загађења ваздуха. Како се уредба спроводи? Проверава се да ли возило има „евро три” мотор на основу документације саобраћајне књижице. Ауто може бити и десет година стар, али нико не проверава да ли и данас, после деценије рабљења, издувни гасови задовољавају „евро три” норме као у време када је ауто сишао са фабричке траке.

Чак и не поседујемо уређај за мерење квалитета издувних гасова „евро три” стандарда. С друге стране, забрањен је увоз возила из Северне Америке, Кореје и Кине, јер у произвођачком манифесту та возила нису намењена европском тржишту па на основу папира не задовољавају „евро три” стандард!? Када би се та возила, посебно из Канаде и Америке испитала на уређају емисије „евро три” стандарда резултати би били бољи него захтевани. Али ипак у папирима не пише „евро три”, па се такво возило не може увести, док се могу увозити кршеви из Европе који гарантовано не испуњавају „евро три” прописе.

Зашто се ово дешава? Два су разлога. Први, европски дилери се плаше јефтиније конкуренције из Канаде и Америке па су издејствовали забрану увоза са ових простора. Други разлог је баш еколошки. У земљама западне Европе већ се увелико возе „евро четири” и „евро пет” мотори. Европа има велики проблем са милионима, за њихове услове, кршева са „евро три” моторима. Милиони возила на депонији стварају еколошку катастрофу.

Онда се Европа досетила па нас и друге државице приморале, а наша влада из њима само познатог разлога или интереса прихватила, да увозимо баш та возила али да се не испитују издувни гасови. Европа решила своју екокатастрофу а ми добили нову екопропаст.

Ја јесам за улазак у Европу, али не по сваку цену. Поготово када је реч о Косову. У једном од оних 18.000 услова Европа захтева да земља кандидат за чланство у Унији има у потпуности решене територијалне и међуетничке проблеме. Да би нама помогли да у Европу уђемо брже постарали су се да нам реше питање Косова, тако што су га исекли са мапе Србије. Брза ампутација, проблем решен, а Европи није јасно због чега се Срби опет нешто љуте. Хајде да погледамо и неке друге ситуације. Док се Албанци на југу Србије буду бунили за већа права нема нам уласка у Европу. Иста је ситуација и са међусобно завађеним муслиманима у Новом Пазару. Кад се реше њихови односи можемо рачунати на кандидатуру за улазак у Унију. Не дај боже да буде неких проблема у Војводини. Ето колико само Турска има проблема да уђе у ЕУ због проблема са Курдима.

Неће Европа да побегне, па зато не треба журити и по сваку цену пристајати на уцене и претње. Погледајте само колико је земаља референдумом одбило улазак у Унију па и даље живе и раде. Да бисмо поштовали Европу, треба прво да поштујемо себе. У Европу треба ићи само под равноправним условима и уз узајамно поштовање.

У Европу, али не по сваку цену.

Maрио Мијатовић,
менаџер
Торонто