Ulaznica sa 18.000 uslova

Javnost i političke stranke uglavnom spominju dva velika uslova za ulazak Srbije u EU, saradnju sa Hagom i pitanje Kosova. Niko ne spominje koliko zaista uslova moramo ispuniti za ravnopravni status u Evropskoj uniji.

Nedavno sam bio u Ministarstvu zaštite životne sredine Republike Makedonije u Skoplju, kada je ova država ispunjavala formulare neophodne za članstvo u EU. Zapanjio me broje tih formulara, a čoveku se zavrti u glavi tek od broja uslova koji se moraju ispuniti. Ni manje ni više nego – 18.000 uslova. Od toga, dve trećine su iz grupe koji pripadaju ekologiji. Čak 12.000 ekoloških uslova.

Što se tiče Srbije ne možemo u Evropu sa Pančevom u kome se živi od danas do sutra sa zaštitnim maskama i nezaobilaznom elektronskom tablom koja pokazuje nivo opasnih materija u vazduhu. Ne bih rekao da možemo u Evropu sa zagađenim rekama i nerazjašnjenim pomorom ribe. Sa jezerima koja sve više podsećaju na deponije nego na izvore sa kojih se gradovi snabdevaju pitkom vodom. Sa zagađenim tlom u koje se izliva neobezbeđeni opasni hemijsko-biološki otpad. Sa samo 15 odsto prečišćenih otpadnih voda u Srbiji. Takvi ne možemo u Evropu.

Sebi pripisujem uspeh da sam sprečio izgradnju prvih spalionica komunalnog i drugog otpada u Srbiji. Od 2004. do 2006. održao sam bezbroj predavanja i prezentacija o lošim osobinama rada spalionica i njihovom uticaju na kvalitet vazduha i o namerama Evrope da nam proda spalionice koje oni zabranjuju i zatvaraju. Najveća borba je bila oko planirane spalionice za opasan hemijski otpad, a za koju je draga nam Evropa izdvojila 14 miliona evra donacije da bi bila postavljena na 100 hektara zemljišta u okolini Šapca.

Oni nama 14 miliona pomoći, a mi da kupimo od njih opremu vrednu 300 miliona evra i da uništavamo i njihov otpad. Dobro zamišljeno. Važno je da se pomene donacija. Ideja im nije prošla. Italijani su nudili da izgrade besplatno spalionicu u Srbiji, ali da pola kapaciteta sagoreva otpad dopremljen iz Italije. Ništa od ovoga nije prošlo. Drago mi je da sam uspeo i zahvaljujem na pomoći prof. dr Luki Knežiću i prof. Dragani Vujanović.

Koliko nas Evropa voli, a koliko mi imamo snage da se suprotstavimo toj ljubavi pokazuje još jedan primer iz ekologije. Prema Uredbi o uvozu polovnih automobila od 1. decembra 2005. mogu da se uvezu samo automobili koji imaju motor „evro tri”, odnosno motor čiji izduvni gasovi odgovaraju normi „evro tri” zbog manjeg zagađenja vazduha. Kako se uredba sprovodi? Proverava se da li vozilo ima „evro tri” motor na osnovu dokumentacije saobraćajne knjižice. Auto može biti i deset godina star, ali niko ne proverava da li i danas, posle decenije rabljenja, izduvni gasovi zadovoljavaju „evro tri” norme kao u vreme kada je auto sišao sa fabričke trake.

Čak i ne posedujemo uređaj za merenje kvaliteta izduvnih gasova „evro tri” standarda. S druge strane, zabranjen je uvoz vozila iz Severne Amerike, Koreje i Kine, jer u proizvođačkom manifestu ta vozila nisu namenjena evropskom tržištu pa na osnovu papira ne zadovoljavaju „evro tri” standard!? Kada bi se ta vozila, posebno iz Kanade i Amerike ispitala na uređaju emisije „evro tri” standarda rezultati bi bili bolji nego zahtevani. Ali ipak u papirima ne piše „evro tri”, pa se takvo vozilo ne može uvesti, dok se mogu uvoziti krševi iz Evrope koji garantovano ne ispunjavaju „evro tri” propise.

Zašto se ovo dešava? Dva su razloga. Prvi, evropski dileri se plaše jeftinije konkurencije iz Kanade i Amerike pa su izdejstvovali zabranu uvoza sa ovih prostora. Drugi razlog je baš ekološki. U zemljama zapadne Evrope već se uveliko voze „evro četiri” i „evro pet” motori. Evropa ima veliki problem sa milionima, za njihove uslove, krševa sa „evro tri” motorima. Milioni vozila na deponiji stvaraju ekološku katastrofu.

Onda se Evropa dosetila pa nas i druge državice primorale, a naša vlada iz njima samo poznatog razloga ili interesa prihvatila, da uvozimo baš ta vozila ali da se ne ispituju izduvni gasovi. Evropa rešila svoju ekokatastrofu a mi dobili novu ekopropast.

Ja jesam za ulazak u Evropu, ali ne po svaku cenu. Pogotovo kada je reč o Kosovu. U jednom od onih 18.000 uslova Evropa zahteva da zemlja kandidat za članstvo u Uniji ima u potpunosti rešene teritorijalne i međuetničke probleme. Da bi nama pomogli da u Evropu uđemo brže postarali su se da nam reše pitanje Kosova, tako što su ga isekli sa mape Srbije. Brza amputacija, problem rešen, a Evropi nije jasno zbog čega se Srbi opet nešto ljute. Hajde da pogledamo i neke druge situacije. Dok se Albanci na jugu Srbije budu bunili za veća prava nema nam ulaska u Evropu. Ista je situacija i sa međusobno zavađenim muslimanima u Novom Pazaru. Kad se reše njihovi odnosi možemo računati na kandidaturu za ulazak u Uniju. Ne daj bože da bude nekih problema u Vojvodini. Eto koliko samo Turska ima problema da uđe u EU zbog problema sa Kurdima.

Neće Evropa da pobegne, pa zato ne treba žuriti i po svaku cenu pristajati na ucene i pretnje. Pogledajte samo koliko je zemalja referendumom odbilo ulazak u Uniju pa i dalje žive i rade. Da bismo poštovali Evropu, treba prvo da poštujemo sebe. U Evropu treba ići samo pod ravnopravnim uslovima i uz uzajamno poštovanje.

U Evropu, ali ne po svaku cenu.

Mario Mijatović,
menadžer
Toronto